„Јужни ток” против „Набука”

Србија ће завршетком гасовода „Јужни ток” постати стратешки енергетски центар и транзитно чвориште природног гаса, које ће учинити лакшим снабдевање овим гасом земаља југоисточне Европе, али и Европске уније. С друге стране, амерички енергетски интереси остварују се преко гасовода „Набуко”, који би требало да повеже Турску са Аустријом, односно централном Европом. Тако се енергетско одмеравање снага Русије и САД одвија и преко различитих траса гасовода.

„Јужни ток” би кретао из исте тачке одакле и „Плави ток” – из Новоросијска. Траса „Јужни ток” водила би, дакле од Новоросијска испод Црног мора до Бугарске, даље преко Србије па до севера Италије. Уколико би се годишње „Јужним током” само кроз Србију транспортовало од 15 до 20 милијарди кубика гаса, то би значило да би у нашу земљу стизало готово десет пута више гаса него што је садашња потрошња.Дакле, сав вишак би се извозио, а од транспорта наплаћивала такса.

Меморандумом о разумевању између Србије и Русије, потписаном 2006. године, била је предвиђена изградња гасовода у дужини од око 400 километара који би пролазио кроз Србију, од Димитровграда до границе са Хрватском, у износу од око милијарду долара. На овај начин би Србија из статуса земље крајњег корисника, какав има сада (јер је на крају гасовода), постала важан регионални чинилац у транспорту гаса. Изградњу гасовода финансирао би руски „Гаспром” чији би партнер у Србији био „Србијагас” у Бугарској – „Булгаргас”.

Србија сада добија гас само из једног правца из Русије, преко Украјине и Мађарске.

Иако су од интензивирања преговора са Русијом о „Јужном току” лобисти по сваку цену хтели да оборе идеју градње овог гасовода и предност дају „Набуку” – ривалском плиноводу, званична статистика је неумољива када је реч о томе у којој мери Европа заправо зависи од руског гаса.

Тако су прошле и претпрошле године Бугарска, Финска, Грчка, Летонија, Литванија, Србија и Словачка стопостотно биле зависне од увоза руског гаса. Удео руског гаса у укупном увозу у Турској и Аустрији износи 78 одсто, Мађарској 76, Чешкој 75, Пољској 66, Хрватској 65, Румунији 63, Словенији 51. Најмање је зависна Белгија – свега три одсто.

Транспортни правци за извоз руског гаса су Украјина, преко које иде 70 одсто количина у Европу и Белорусија са 30 процената. Главни снабдевачи Европе природним гасом су Русија са земљама Каспијског региона, Алжир, Либија и Норвешка.

Подаци говоре да су доказане резерве гаса главних снабдевача Европе највеће у Русији – 47 трилиона кубика гаса. У Ирану резерве износе 28,13 трилиона, у Алжиру 4,5, док се у Казахстану процењују на три трилиона кубних метара природног гаса.

Када је реч о производњи, неприкосновено прво место опет држи Русија са 612,1 милијарду кубних метара, Иран са 105 милијарди кубика, Норвешка са 87,6 милијарди, Алжир са 84,5, Туркменистан са 62,2 милијарде кубних метара.

Као алтернативни правац којим би се гас довео у овај део Европе био је виђен управо „Плави ток” којим је гас требало од Анкаре да се доведе до Европе. После договора „Гаспрома” са италијанским ЕНИ-јем да се крене у градњу „Јужног тока”, одустало се од наставка градње „Плавог тока”.

Гасовод „Набуко” као највећи конкурент „Јужном току”, вредан 4,6 милијарди евра, користио би се за транспорт гаса из Турске у Аустрију, а планом је било предвиђено да цеви пролазе кроз Бугарску, Румунију и Мађарску. Да је изградња овог гасовода у дужини од 3,3 хиљаде километара започета ове године, он би у употреби већ био 2011. године. Годишње је било планирано да овуда протече између 25,5 и 31 милијарде кубика каспијског гаса у Европу до 2020. године, чиме би се у велико мери смањила зависност Европе од руског гаса.

„Набуко пројекат” подразумева да би гасовод прошао преко пет земаља, које су у истој сразмериод по 20 одсто заступљене преко националних енергетских компанијама ОМВ-а – Аустрија, МОЛ-а – Мађарска, Трансгаса – Румунија, Булгаргаса – Бугарска и Ботаса – Турска. Србија је овим пројектом заобиђена – маршрута до Аустрије води искључиво кроз земље НАТО-а. А идеја је да се гас са Кавказа, из Ирана и централне Азије, преко источног Медитерана и Турске и Балкана, доведе до тржишта Западне Европе, што је чист амерички покушајда се заобиђе Русија и руски гас.

Интересантно је, међутим, да је Бугарска, иако члан ЕУ и НАТО-а, ушла у руску зону енергетских интереса, заобилазећи тако америчку стратешку гасну магистралу. Међутим, није искључено да кроз Бугарску прођу и цевоводи „Набука”.   

На градњу „Јужног тока” морало се сачекати нешто дуже, будући да он не би могао да буде оперативан пре 2014. године.

У плану је да до 2020. године капацитет „Набука” достигне чак 30 милијарди кубних метара гаса годишње и то тако што би се гас црпео из Азербејџана и Туркменистана, а завршавао на истом месту где и „Јужни ток”, дакле у Аустрији – Баумгартену где се налази највећа сабирна станица гаса, а одакле полази и пет других гасовода.

Управо је главна слабост „Набука” то што се ослања на ирански гас, јер су односи између САД и Ирана већ дуго затегнути.

У Европу, нарочито у њен јужни део, гас ће стизати и из Алжира и то преко Шпаније, али и Сардинијом до Италије.

Тако би гасоводом „Галси” од 2011. годишње могло да се транспортује око 10 милијарди кубика алжирског гаса преко Сардиније.

Цео посао може да се заврши и преко другог крака „Медгаса” у дужини око 210 километара којим би се алжирски гас до средине 2009. године довео у Шпанију.

Као још једна могућност спомиње се и европски гасовод „Магреб” који преко Марока и Гибралтара снабдева Шпанију алжирским гасом.