„Južni tok” protiv „Nabuka”

Srbija će završetkom gasovoda „Južni tok” postati strateški energetski centar i tranzitno čvorište prirodnog gasa, koje će učiniti lakšim snabdevanje ovim gasom zemalja jugoistočne Evrope, ali i Evropske unije. S druge strane, američki energetski interesi ostvaruju se preko gasovoda „Nabuko”, koji bi trebalo da poveže Tursku sa Austrijom, odnosno centralnom Evropom. Tako se energetsko odmeravanje snaga Rusije i SAD odvija i preko različitih trasa gasovoda.

„Južni tok” bi kretao iz iste tačke odakle i „Plavi tok” – iz Novorosijska. Trasa „Južni tok” vodila bi, dakle od Novorosijska ispod Crnog mora do Bugarske, dalje preko Srbije pa do severa Italije. Ukoliko bi se godišnje „Južnim tokom” samo kroz Srbiju transportovalo od 15 do 20 milijardi kubika gasa, to bi značilo da bi u našu zemlju stizalo gotovo deset puta više gasa nego što je sadašnja potrošnja.Dakle, sav višak bi se izvozio, a od transporta naplaćivala taksa.

Memorandumom o razumevanju između Srbije i Rusije, potpisanom 2006. godine, bila je predviđena izgradnja gasovoda u dužini od oko 400 kilometara koji bi prolazio kroz Srbiju, od Dimitrovgrada do granice sa Hrvatskom, u iznosu od oko milijardu dolara. Na ovaj način bi Srbija iz statusa zemlje krajnjeg korisnika, kakav ima sada (jer je na kraju gasovoda), postala važan regionalni činilac u transportu gasa. Izgradnju gasovoda finansirao bi ruski „Gasprom” čiji bi partner u Srbiji bio „Srbijagas” u Bugarskoj – „Bulgargas”.

Srbija sada dobija gas samo iz jednog pravca iz Rusije, preko Ukrajine i Mađarske.

Iako su od intenziviranja pregovora sa Rusijom o „Južnom toku” lobisti po svaku cenu hteli da obore ideju gradnje ovog gasovoda i prednost daju „Nabuku” – rivalskom plinovodu, zvanična statistika je neumoljiva kada je reč o tome u kojoj meri Evropa zapravo zavisi od ruskog gasa.

Tako su prošle i pretprošle godine Bugarska, Finska, Grčka, Letonija, Litvanija, Srbija i Slovačka stopostotno bile zavisne od uvoza ruskog gasa. Udeo ruskog gasa u ukupnom uvozu u Turskoj i Austriji iznosi 78 odsto, Mađarskoj 76, Češkoj 75, Poljskoj 66, Hrvatskoj 65, Rumuniji 63, Sloveniji 51. Najmanje je zavisna Belgija – svega tri odsto.

Transportni pravci za izvoz ruskog gasa su Ukrajina, preko koje ide 70 odsto količina u Evropu i Belorusija sa 30 procenata. Glavni snabdevači Evrope prirodnim gasom su Rusija sa zemljama Kaspijskog regiona, Alžir, Libija i Norveška.

Podaci govore da su dokazane rezerve gasa glavnih snabdevača Evrope najveće u Rusiji – 47 triliona kubika gasa. U Iranu rezerve iznose 28,13 triliona, u Alžiru 4,5, dok se u Kazahstanu procenjuju na tri triliona kubnih metara prirodnog gasa.

Kada je reč o proizvodnji, neprikosnoveno prvo mesto opet drži Rusija sa 612,1 milijardu kubnih metara, Iran sa 105 milijardi kubika, Norveška sa 87,6 milijardi, Alžir sa 84,5, Turkmenistan sa 62,2 milijarde kubnih metara.

Kao alternativni pravac kojim bi se gas doveo u ovaj deo Evrope bio je viđen upravo „Plavi tok” kojim je gas trebalo od Ankare da se dovede do Evrope. Posle dogovora „Gasproma” sa italijanskim ENI-jem da se krene u gradnju „Južnog toka”, odustalo se od nastavka gradnje „Plavog toka”.

Gasovod „Nabuko” kao najveći konkurent „Južnom toku”, vredan 4,6 milijardi evra, koristio bi se za transport gasa iz Turske u Austriju, a planom je bilo predviđeno da cevi prolaze kroz Bugarsku, Rumuniju i Mađarsku. Da je izgradnja ovog gasovoda u dužini od 3,3 hiljade kilometara započeta ove godine, on bi u upotrebi već bio 2011. godine. Godišnje je bilo planirano da ovuda proteče između 25,5 i 31 milijarde kubika kaspijskog gasa u Evropu do 2020. godine, čime bi se u veliko meri smanjila zavisnost Evrope od ruskog gasa.

„Nabuko projekat” podrazumeva da bi gasovod prošao preko pet zemalja, koje su u istoj srazmeriod po 20 odsto zastupljene preko nacionalnih energetskih kompanijama OMV-a – Austrija, MOL-a – Mađarska, Transgasa – Rumunija, Bulgargasa – Bugarska i Botasa – Turska. Srbija je ovim projektom zaobiđena – maršruta do Austrije vodi isključivo kroz zemlje NATO-a. A ideja je da se gas sa Kavkaza, iz Irana i centralne Azije, preko istočnog Mediterana i Turske i Balkana, dovede do tržišta Zapadne Evrope, što je čist američki pokušajda se zaobiđe Rusija i ruski gas.

Interesantno je, međutim, da je Bugarska, iako član EU i NATO-a, ušla u rusku zonu energetskih interesa, zaobilazeći tako američku stratešku gasnu magistralu. Međutim, nije isključeno da kroz Bugarsku prođu i cevovodi „Nabuka”.   

Na gradnju „Južnog toka” moralo se sačekati nešto duže, budući da on ne bi mogao da bude operativan pre 2014. godine.

U planu je da do 2020. godine kapacitet „Nabuka” dostigne čak 30 milijardi kubnih metara gasa godišnje i to tako što bi se gas crpeo iz Azerbejdžana i Turkmenistana, a završavao na istom mestu gde i „Južni tok”, dakle u Austriji – Baumgartenu gde se nalazi najveća sabirna stanica gasa, a odakle polazi i pet drugih gasovoda.

Upravo je glavna slabost „Nabuka” to što se oslanja na iranski gas, jer su odnosi između SAD i Irana već dugo zategnuti.

U Evropu, naročito u njen južni deo, gas će stizati i iz Alžira i to preko Španije, ali i Sardinijom do Italije.

Tako bi gasovodom „Galsi” od 2011. godišnje moglo da se transportuje oko 10 milijardi kubika alžirskog gasa preko Sardinije.

Ceo posao može da se završi i preko drugog kraka „Medgasa” u dužini oko 210 kilometara kojim bi se alžirski gas do sredine 2009. godine doveo u Španiju.

Kao još jedna mogućnost spominje se i evropski gasovod „Magreb” koji preko Maroka i Gibraltara snabdeva Španiju alžirskim gasom.