Људска права и грађанска сувереност

Као бранитељка људских права требало би да немам никаквих дилема у вези са питањем шта Србија прво треба да уради у 2010. години, али кад на ово питање треба одговорити кратким текстом на две компјутерске странице, та дилема се, ипак, јавља. Нормално је да смо сви најзаинтересованији за економски развој и за пораст материјалног квалитета живота, па и да је реакција свих да је то приоритет за Србију. Ипак, да би дошла до тог бољег живота, Србија мора да уради много тога у сфери демократије, људских права и владавине права, јер суштину људских права управо чини борба за бољи и квалитетнији живот сваког појединца.

Да би се Србија демократизовала и вредносно оријентисала као европско друштво, потребно је пре свега да се јасно одреди према ратном наслеђу и злочинима који су учињени у наше име. У том смислу, потребан је симболички дисконтинуитет са Милошевићевом политком злочина који би се најјасније изразио усвајањем Декларације о Сребреници и проглашењем 11. јула за Дан сећања.

Сасвим конкретан акт који се одмах мора учинити је хапшење Младића и Хаџића, и то не као „услов свих услова” него као израз истинске потребе саме Србије да се реши ружне прошлости – још увек свеприсутна тенденција извртања чињеница ионако се показала као прилично узалудан посао.

Србија, затим, мора да своју демократију одлучно и без компромиса гради на антифашизму, а антифашистичку традицију узме за темељ модерног европског друштва и државе.

Мора се одмах променити Устав, поред осталог и у делу који упркос прокламованом начелу да грађани остварују сувереност преко својих „слободно изабраних представника” даје право да мандатом тих „слободно изабраних представника” располаже политичка странка на чији предлог су изабрани у парламент. Тиме је укинута грађанска сувереност и уведена партијска држава, а уместо посланика марионете политичких странака.

У циљу успоставе владавина права мора се наставити с реформом правосуђа и започети суштинска реформа јавне управе. Да би се оправдале мере предузете у оквиру реформе правосуђа мора се одговорити на сва – па и најнепријатнија – питања у вези са сумњом у непристрастност рада Високог савета судства и Државног већа тужилаца. Држава, једноставно, мора коначно да преузме одговорност за реформе које спроводи, а то подразумева и отвореност рада и подношење извештаја грађанима што, наравно, подразумева одустајање од политике заклањања иза службене тајне, јер то компромитује суштину реформи.

Србија, коначно, мора да почне да поштује члан 11 свог Устава, који државу одређује као световну, а цркве и верске заједнице одваја од државе. То конкретно значи да власт мора да престане да са СПЦ кокетира до те мере да начело секуларне државе своди на ниво фарсичности и једну религију де факто уводи као државну и обавезну.

Не само правосуђе коме ће ово бити и најважнији тест него и сви државни органи и политичке странке, у 2010. морају доследно да се боре против дискриминације и раде на доследној примени Закона против дискриминације, што подразумева и оно најболније за политички елиту: признавање равноправности између људи различитих сексуалних оријентација.

Србија се неће профилисати као модерна европска држава ако не предузме искрене и озбиљне кораке да се поправе односи са непосредним суседима. То је, уосталом, обавеза коју је преузела потписујући Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕУ.

Уместо закључка, подсетимо се на још неке од тих обавеза:

– јачање демократије и владавине права

– напор да се развија привредна и међународна сарадња... и кроз усклађивање свог законодавства са законодавством уније

– напори да се заврши транзиција у функционалну тржишну привреду

И на крају: време је да РТС стварно постане јавни сервис, што подразумева, као и у правосуђу, кадровске и системске промене.

Комитет правника за људска права