Домаћин

Време је слава и често се чује поздрав: ,,Срећна слава, домаћине!” При том и не мислимо колико је та реч препуна значења. Одајући њоме признање домаћину истовремено му поручујемо да је частан и честит, да је поштен и просперитетан, да је угледан и способан. Није узалуд стотинама година попис становника био попис домаћина, изражавао се код нас бројем димова (домова). Домаћин је организатор једне микрозаједнице и одговоран је за њу. Он је представља пред спољним светом, баш као што, не мање важна, домаћица бригу брине о унутрашњем реду.

Кажу да је светска криза поново подсетила на Маркса. Његовим речником казано, домаћин је човек који остварује вишак вредности. Од његовог делања, дакле, не живи само он него и други. Његова способност je у чињеници да уме, зна и стално ради на унапређењу, не задовољава се наслеђеним него му је поглед упрт у будућност. Осведочено поштен, радан и вредан, постиже углед у својој средини и његова реч се поштује. Он гледа своја посла и не брине туђе бриге. Спреман је да помогне и удружи снаге за опште добро. Све су то извори виших етичких и моралних начела којa красе доброг домаћина.

Једнако су то били бољари у Русији, јункери у Пруској, јонкери у Холандији или џентри у Енглеској. И српски домаћин је кичма нације. На његовој непоколебљивости и усправности настала је и развијала се српска држава. Док су суседи доводили династије са стране, Срби су увек бирали своје владаре из слоја угледних домаћина који су се у кризним ситуацијама наметнули као вождови.

И не само у домовини него и у расејању, српски домаћин држи до себе, радо ствара имање и као свој на своме осећа се независнo и слободнo. Историјска гибања утицала су на то да велики број Срба остварује свој живот у расејању. Али и тамо се домаћин брзо наметне својим универзалним вредностима – радом, марљивошћу, стваралачким потенцијалом, маштовитошћу и тако често стиче углед у страној средини. Ипак, сви људи са способностима доброг домаћина тек удружени могу постићи такав утицај да њихове вредности постану и опште прихваћене. Није важно поље људске делатности које је унапредио, стваралачки рад ће стећи признање, некад за домаћина касно, али не мање часно. Домаћин и не тежи разним признањима, њему је само дело на које се може осврнути највеће признање. Постојаност и принципијелност те живот у складу сa десет заповести Божијих препоручује сваког домаћина. И девојке из таквих кућа се лакше удају, а у такве домове снаше радо долазе. Све је то разлог да у кризи идентитета која је захватила Србију прекомпозицијом света, где се нису сви најбоље снашли, поново оснажимо институцију српског домаћина. Потребне су нове организационе форме прилагођене времену, али без одрицања од добрих особина које су издржале тест времена – да се учврсти пољуљано поверење, оснажи самопоуздање и врати углед нашег домаћина. А он је она база која и саму државу чини препознатљивом.

Ни глобализми ни мондијализми неће наудити српском домаћину, јер је свој на своме; славећи породичну славу, наставља не само дух православља, него и даље, оне ларе, римске богове кућног огњишта. Ипак је са простора данашње Србије 17 царева столовало у Риму.

Данашњег српског домаћина можемо једнако често наћи у радњи, банци, амбуланти, уреду, као и на салашу. Увек га је лако препознати јер се истиче способношћу, немирењем c постојећим и маштовитим предлозима за унапређење, како сопственог положаја, тако и добробити и бригом за друге. На тим особинама предака имамо ово што имамо али и задатак да све то увећано и неокаљаним именом покривено пренесемо потомцима. Друштво српских домаћина је адреса коју треба да потражите за остварење својих амбиција. Само тако се живи живот вредан живљења, све остало је вегетирање недостојно Човека.