Клеветници или жртве

Уколико се свеже допуњен Закон о јавном информисању буде ревносно примењивао, а судови кажњавали медије по новоуведеном ценовнику, може се очекивати да неки од кажњених медијских кућа или новинара правду потраже и пред Европским судом за људска права. Уколико се то и деси, неће бити први пут да се судије у Стразбуру баве домаћом медијском проблематиком.

Током пет година, колико наши грађани могу да се обраћају суду у Стразбуру, с те адресе стигле су 33 пресуде на штету државе, а у корист грађана. Држава је спорове углавном губила због предугих судских поступака, а у четири случаја суд у Стразбуру је утврдио да су домаћи судови својим одлукама повредили грађанима право на слободу изражавања (члан 10 Европске конвенције о људским правима). У сва четири случаја реч је о грађанима које су домаћи судови казнили као клеветнике, а суд у Стразбуру утврдио да је таквим пресудама њима заправо повређено право на слободу изражавања.

Таква повреда најпре је призната Зорану Лепојићу из Бабушнице, који је 2002. године у „Народним лужничким новинама” написао да је тадашњи председник општине Бабушница П. Ј. неподобан за ту функцију. Подсетио је на поднете кривичне пријаве против П. Ј. због наводних злоупотреба док је био директор предузећа „Лисца”, а критиковао је и председниково „сумануто” трошење општинских пара на спонзорства и гала ручкове. Прозвани градоначелник тужио је Лепојића и он је осуђен за клевету. Домаћи суд сматрао је да аутор није доказао тврдње из текста, а израз „сумануто” (који се односи на трошење пара) протумачен је као оцена градоначелниковог менталног здравља.

Суд у Стразбуру, коме се доцније обратио, критиковао је судску одлуку и подсетио да је рад јавних функционера подложан критици а да се израз „сумануто” односи на трошење новца пореских обвезника и није опис менталног стања градоначелника. Иако писан у оштром тону, текст није био безразложни напад на појединца већ је штитио јавни интерес. Казна за клевету, израчунали су у Стразбуру, износила је осам просечних плата (и неплаћањем се претвара у затворску казну), а посебно је упозорено на став домаћег суда по коме је „част председника општине вреднија од части обичних грађана”.

И друга пресуда за повреду члана 10. Конвенције уследила је због „оклеветаног” председника из Бабушнице. Повреду тог права суд у Стразбуру утврдио је и у случају Зорана Филиповића који је на јавном скупу рекао да П. Ј. није права особа за градоначелника, јер је као директор фабрике „Лисца” проневерио велики новац. Филиповић је навео да је својевремено као порески инспектор утврдио бројне неправилности у тој фирми и поднео кривичну пријаву. Те чињенице га пред судовима у Бабушници и Пироту нису спасле осуде за клевету. На крају се показало да је у тим суданијама заправо он жртва.

Јуна ове године суд у Стразбуру донео је још две пресуде којима се констатује да су новинарима Жељку Бодрожићу и Владиславу Вујину, из Кикинде, својим одлукама домаћи судови повредили право на слободу изражавања. Због текстова својевремено објављених у листу „Кикиндске” двојица аутора кажњена су због увреде и том приликом изречене су им новчане казне.

Бодрожић је написао текст у коме је историчара Ј. П. назвао „фашистом” и „идиотом” а такве квалификације уследиле су јер је историчар претходно у једној ТВ емисији изнео контроверзне ставове о постојању националних мањина у Војводини. Несагласан са погледима историчара, новинар је написао текст под називом „Реч има фашиста” због којег је кажњен. Суд у Стразбуру, међутим, сматра да је и сам историчар исказао одређену нетолеранцију према мањинама и да је у том контексту реакција новинара донекле разумљива. Кривица за увреду и новчана казна нису изостале ни у случају Владислава Вујина због текста у коме је критиковао осуде новинара за клевете. Успут, написао је како су радници у штрајку звиждали правном заступнику своје фирме а да при том он „није плавуша”. За разлику од домаћег суда који је овакво поређење оценио као увреду адвоката, суд у Стразбуру стао је на становиште да је адвокат, као јавна личност у својој средини, требало да испољи виши степен толеранције према критикама на његов рачун. Кажњавањем аутора текста ограничено је његово право на слободу изражавања, констатовао је Европски суд за људска права.

М. Петрић