ИСПОВЕСТ НА МАЛТИ

О судбини СССР одлучено је децембра 1989. на Малти. Понесен идеализмом уједињења Русије и Запада у "свет без конфронтација" – Горбачов, који је на Малту дошао због преговора с председником Бушом (старијим), изгубио је у једном тренутку компас дипломате и, под утиском атмосфере "пријатељског разумевања", склизнуо је у дочаравање свог универзума добре воље и човечанства ослобођеног ратовања.

Говорио је о "апсурду" идеолошког сучељавања са Сједињеним Државама. Настојећи да покаже да је он лично тај свој Рубикон већ прешао, запрепастио је Буша изјавом да Москва, не само што у Вашингтону не види више непријатеља, већ сматра да је присуство америчких трупа у Европи – допринос глобалној стабилности.

Американци су били затечени, али су се снашли. Није им било јасно због чега Руси избацују на сто све одједном, и уз то, још и не траже гаранције.

Разговор Буша и Горбачова продужен је насамо, добијајући (како се Горбачову учинило) "скоро филозофске димензије".

Разумевање двојице било је потпуно, али преостала је (наводе тадашњи сарадници совјетског лидера) једна "терминолошка" несагласност. Говорећи о свом виђењу демократије, људских права и владавине закона, Горбачов је све време помињао "победу универзалних вредности". Председник Буш је, напротив, имао другачију дефиницију. Он је говорио о "победи западних вредности".

Свака политика има свој симбол, написао је једним сасвим другим поводом, говорећи о сукобу Милошевића са Западом, односно о Милошевићевом кобном неразумевању симбола политике Запада (значаја опредељености Београда у критичном тренутку за демократију) , публициста др Ђорђе Јончић. Као један такав симбол, "победа западних вредности" подразумевала је пораз Совјета у хладном рату.

Елоквентни Горбачов свог саговорника није разумео. Буш није "филозофирао". "Вредности" чију је победу он помињао, никако нису подразумевале идеал пацифизма и алтруизам Запада, оно до чега се, како је Горбачов погрешно веровао, досеже самим тим што ће Совјетски Савез положити оружје.

Тежина овог накнадног разјашњавања шта је шта свалила се на Горбачова непуне две године касније, када се 1991. током самита Групе 7 у Лондону, обрео у кулоарима форума западних индустријских сила, као просјак. Молио је сто милијарди долара "Маршалове" помоћи Русији, посрнулој у беду.

У Енглеској, совјетски вођа се састао са сваким од шефова Запада појединачно, али ови готово да нису разумели о чему он више прича. Зар Горбачов није сам потписао пораз Русије у хладном рату? Његова земља дели судбину пораженог. Другим речима, после Малте, Москва није више имала у рукама ниједну карту.

Тај наук, да је спољна политика рат мирним средствима, и да се у њој или побеђује или капитулира, а да се у међувремену нечим увек тргује, извукао је Јељцин – успевши коначно да се столу Г7 принесе и столица Русије. Прикључење Русије допуштено је на самиту у Напуљу 1994, у настојању Клинтона да, у годинама критичним за Балкан, придобије Јељцина за политику Запада.

Напуљски форум обележен је као "Г7 плус 1", а Москви је одобрено да учествује, али само у политичким дискусијама "седморице" (Француске, Британије, Немачке, Италије, Јапана, Канаде и САД).

Први пут, Русија је равноправно третирана током самита у Денверу 1997. године – у замену за пристанак Москве на пробој НАТО у простор бивших совјетских сателита, учлањивањем балтичких држава и Пољске, које је било у току. И тек је самит 1998. у Бирмингему крунисан преименовањем форума у

Групу 8.

Овог лета, домаћинство састанка лидера (15. јула у Санкт Петербургу) први пут је поверено Москви, уз Путинов аргумент о спремности Русије да гарантује "енергетску безбедност" Запада. Међутим, припрема за тај догађај не иде глатко. Година руског председавања почета је притиском појединих кругова у Америци да се чланство Русије у Г8, понуђено "као шаргарепа" сада евентуално искористи и као "штап" – због дириговања Кремља у економији и тобожњег потискивања демократије.

Реч је о отпору Москве продору НАТО у Украјину и на Кавказ.

Паролу овог покрета "против" лансирао је амерички сенатор Мек Кејн, позивајући Европљане да у Санкт Петербургу почну реченицом: "Владимире, Ви на самиту Г8 нисте добродошли!"

Једна група Савета САД за спољнополитичке односе заложила се за оживљавање Г7 унутар Г8, тако да од форума у којем је Русија остане љуштура, а да се одлуке врате само Западу.

Ипак, за разлику од Горбачова, утисак је да Путин овог пута није без карата. И могућно је да ће се у Санкт Петербургу то и потврдити.