СРБИЈА КОЈА ОСТАЈЕ

Српски премијер Војислав Коштуница је одржао значајан политички говор у Грачаници. Била је то ерупција различитих осећања, уз призивање прошлости и снажан спор са стварношћу. Емоције премијера су свакако важна политичка ставка, исто као и његова метафорична пројекција: "Косово је увек било и заувек ће бити део Србије."

На свој пут према симболичном Газиместану, премијер је кренуо из Лондона, где се срео са Тонијем Блером. Британски први министар је један од твораца европске и глобалне политике према Србији деведесетих. Он и данас мисли да је војна акција 1999. била "добра ствар, кампања која се није могла избећи."

Тај сусрет у Лондону, мора да је био драматичан за Коштуницу. Али, не због 1999. и дивљачког бомбардовања Србије. Чак су и пилоти из Авијана свратили на једно од места злочина. Знамо да српски авијатичари нису било очарани том визитом. Али, гост је гост, ипак је боље да нам долећу овако.

Можда је извесност нове будућности Косова подстакла премијеров родољубиви пркос. Мада је амбијент био помало нестваран, епски надреалан и пун идеалистичког патоса. Свуда око Грачанице биле су јединице Кфора и Косовске полиције. Слобода на српској косовској земљи је условна.

Она не зависи од Србије, нити од снаге једног говора. Нити од надахнућа, а још мање од идеја које се не могу остварити. Него само од односа снага. А он није добар за нас. Адути Србије поводом Косова само су још у трагању за принципима који су порушени. Увек нам говоре да је Косово преседан, и да је то казна што смо трпели Милошевића. Јер, још је он наводно изгубио све што се није смело изгубити. Коштуници само остаје да не призна оно што види и осећа. И да каже оно што би желео да заиста јесте: Косово, заувек део Србије!

Таква емотивна експресија можда доводи до катарзе. Нећемо дати оно што су већ узели. Али, шта ће се догодити кад и ако буде другачије од онога што је премијер обећао тако крупним речима! 

Милошевић је давне 1989. на Видовдан слетео с неба и обратио се своме народу. Једном смо већ губили на Косову, али то се не може понављати заувек. "Млад и леп говорник са сунцем у коси", како је Слобу тадa опевао песник удворица, уверио је одушевљено стадо како је поразима крај.

Али, они су тада тек почели. Косово се могло сачувати само без рата. Тада Србија није имала памети. Мудраци су пробали да то ураде уз рат, али није било снаге. Српска елита деведесетих изабрала је губитак територије уз рат и разарања. А онда су у јуну 1999. прогласили победу над оним пред којим су потписали капитулацију.

У најгорим временима расула и пораза, чувени дворски војсковођа је казао: "Наши животи без Космета, не вреде ништа..." Та застрашујућа инверзија, која у себи садржи неизмерне количине лажног патриотизма, стално нас је водила у заблуде. Нећемо дати, нећемо дозволити, изгинућемо сви као један, живот дамо – Косово не дамо, све се то претворило у похабане дежурне пароле. Наравно, без значаја, јер коначно у њих више нико није веровао. Као ни у завет владајуће клике деведесетих: "Туђа чизма неће газити свету српску земљу!"

Данас, тамо гази само туђа чизма, ако се то тако може назвати. Српске цркве и манастире, школе и локалне путеве, па и премијера – кад га пусте да тамо дође – обезбеђује туђа полиција. На светој српској земљи, изван ризичних енклава не стишава се мржња. Премијер косовске владе позива избегле Србе да се врате, али тек њему нико не верује. Није он тај који би позивао, његова биографија је у апсолутној колизији са било каквим пристајањем на живе Србе.

Остаје нам, дакле, само иновирано родољубље, као последња могућност. Она врста отпора према стварности која би била комбинација ината и лутања. Непризнавање и непристајање, љутња на неправду и светску заверу. Један свеопшти национални бунт у себи, са ерупцијама несхваћених осећања, уз велику неизвесност: шта нас то чека? Не шта ће учинити свет, то већ одавно наслућујемо. Него шта ћемо учинити ми. Једино нас то може изненадити.

Кад нам нешто не иде, или је чак све успорено, кад не знамо где отићи и кога окривити, остаје нам Косово. Оно је вечна метафора поноса, кривице, издаје, срама и наде! Има ли наде, или она остаје само у вечном неговању мита о недостижном? Док је премијер говорио у Грачаници, знало се да је тај говор посебан. Његове речи о вечној Србији на Косову, сачуване су међу успоменама. А онда се уз пратњу туђе полиције вратио Србији која нам је остала.