Читава Русија је постала заједнички стан

Од нашег дописникаиз Москве

Три старице гаје нему девојчицу, ћерку сусетке из лењинградског заједничког стана, фабричке раднице која је умрла од рака. Тајно је крсте, не дозвољавају да иде у обданиште како је тамо не би „заразили” совјетском идеологијом, уче је да говори француски, причају јој бајке, али и истине о блокади Лењинграда, и на њу преносе све тада већ заборављене предреволуционарне моралне норме. Девојчица, кад напуни седам година, проговара и у свету свеопштег страха израста у талентовану уметницу. То је, укратко, садржај романа „Време жена” Јелене Чижове који је управо награђен наградом „Руски Букер”.

Пре него што је почела да пише, Чижова се бавила економијом, докторирала, имала сопствени бизнис. Пошто је 1998.успела да се спасе из брода који је горео, схватила је, каже, да новац и каријера не значе све и да мора да се посвети нечему другом. Тако је написала пет романа, од којих су три била у најужем избору за Букерову награду.

Време жена у Русији, иако на први поглед асоцира на послератни период, кад су жене, силом прилика морале на себе да преузму обавезе својих изгинулих мужева, синова, браће, траје заправо и сада. Жене су у Русији јачи пол.

Шта се десило са руским мушкарцем?

Током XX века совјетска држава је намерно и плански уништавала своје поданике: репресије и ратови однели су животе милиона људи. Наравно, у тој кланици су страдале и жене, али у већини, ипак, мушкарци. А жене су остајале да преузму на себе терет опстанка и да, колико могу, предају деци своја сећања. Али то што су људи изгинули, није све. Током последњих година совјетске епохе људи нису физички умирали. Али,морално је совјетска власт настављала да чини насиље. И ту је женама било лакше – могле су некако да се сакрију, да „оду” у породични живот, у свакодневну бригу о деци. Природа мушкарца је другачија. Зато смо добили неколико генерација обешчашћених, потлачених мушкараца. То не може да прође без трага, да испари без последица. Колико ја видим, последице се осећају и данас.

Ваш роман је један од бројних историјских романа које читамо последњих година у Русији. Председник жирија је,образлажући вашу награду,рекао да је то начин да се превазиђе историјска траума. Али млади, а и они пишу историјске романе, немају ту трауму, они су одрасли у другој Русији.

Било би „ни по јада” да су данашњи двадесетогодишњаци одрасли у другој Русији. Али, та деца расту у истој оној земљи у којој је ново време просто истакло етикете, као у познатој Андерсеновој бајци. Само су наше бајке страшније, а наше етикете – лажне: реч „хлеб”, ако тамо виси изнад продавнице у којој се продаје месо, ипак,говори о томе да се ту продаје храна која се може јести без страха за живот. Али када на нашој етикети пише „хлеб” то може да значи да ће вам у тој продавници ставити у руку камен који ћете гристи целог живота, а да вам не падне на памет да је то нешто сасвим друго.

У совјетска времена постојала је јасна представа како васпитати „совјетског” човека. Данас тих представа нема, шта их је заменило? Рекли сте недавно и да је излаз из свега што се у Русији десило у ономе „што се преноси од уста до уста: од прабабе баби, од бабе мајци, од мајке кћери”.

На смену ономе што је било, дошло је оно што је морало доћи. Из идеологизованих, класних представа о Добру и Злу нису могле да никну никакве аутентичне представе. Поред тога, схватићете, баке описане у мом роману су у совјетско време биле у апсолутној мањини. Девојчица, моја јунакиња, просто је имала среће: у детињству није могла да говори – била је нема. А то значи да се њене баке нису бојале да ће она негде случајно избрбљати нешто што је од њих чула. Памтим да су моји најближи, више или мање не обраћајући пажњу на мене, отворено разговарали (о блокади, рату, о животу пре револуције) док нисам напунила 4-5 година. Потом су престали да о томе говоре у мом присуству, али нешто је ипак остало. Касније, кад сам постала пионирка и комсомолка, у мојој свести као да је постојао противотров од совјетске лажи. Сигурна сам да ја нисам јединствен случај. Они унуци и унуке чије баке су успеле да у њихусаде своје моралне вредности, деле их до данашњег дана. Невоља је у томе што су такве баке у већини случајева ћутале. А са свих трибина говориле су сасвим друге баке и деке. У нашем садашњем животу, њихови унуци имају више шансе да успеју.

Да ли је могуће успоставити духовни континуитет у Русији?

Поштено речено, просто не знам шта се у савременој Русији може назвати духовним континуитетом. Одакле треба да почне одмотавање клупчета? Ако, на пример, почнемо од „предреволуционарних времена” – то се просто не може урадити. Све што је постојало до 1917. потпуно је уништено. Данас бисмо могли да обновимо само мртве ритуале. Уз то, ако се удубимо у проблем, неизбежно се јавља питање: да ли је баш било тако савршено духовно стање земље, ако су резултат њене многовековне историје  – крвави грађански рат, репресије које је одобравала већина њених становника. Ја, за себе, имам одговор на то питање. А ако имате у виду обнављање „духовности”из периода 1960–1980. година, па и тада је то било далеко од савршенства. Успони који су се дешавали у нашим душама гушени су бујним коровом. Између осталог,и оним који смо сами садили. Кад говорим о излазу, више имам у виду оно што се назива „личним спасењем”. Што се тиче судбине наше земље, морам да признам, мучеме лоши предосећаји.

Најавили сте нови, „лењинградски”роман у коме ћете обновити „лењинградски језик”. У чему се лењинградски роман разликује од, на пример, „московског”, а руски језик од „петербуршког”?

У XX веку Лењинград је имао трагичну судбину, преко нашег града су, рекло би се више него преко било ког другог, прошли таласи чудовишне репресије. Ми смо преживели блокаду коју до данашњег дана памте многе породице. На крају века Лењинград је назван „великим градом са судбином провинције”. Постоји израз „освојити Москву”. Њега користе они који из провинције долазе у престоницу. За Лењинград-Петербург се не користи тај израз. Мислим да је то зато што се наш град у прошлом веку очувао онакав какав је био, са малим изузецима. У нашем граду се не може живети не осврћући се на прошлост, и, што је најважније, у томе увек постоји сенка личног бола. Што се тиче посебног лењинградског језика који сам ја затекла у раном детињству, он више не постоји. Али ја га памтим. Тај језик се разликује од петербуршког онолико колико су се ранији Петербуржани разликовали од Лењинграђана. У њему су се налазили народни изрази, цитати из јеванђеља, пословице и афоризми које ја и дан-данас невољно користим кад разговарам с децом. Али, наравно, постојали су и совјетизми и елементи простаклука – ту вулгарну лексику није избегао ниједан град у СССР-у.

С пуно горчине говорите о савременој стварности. Да ли је бајковита прича о животу у „добром” совјетском заједничком стану, покушај да се од ње побегне?

Не знам да ли сте имали прилике да живите у заједничком стану – ја јесам. „Нормалан” совјетски заједнички стан је место где сусетка може да довикне вашој мајци „дабогда ти деца поцркала, а ја ћу доћи да пљунем на њихов гроб”. Тако да ни у ком случају заједнички стан не може изгледати добро. Друга је ствар што је у данашње време читава земља, изгледа, постала такав стан. Што се бајке тиче, то јесте бајка, али не за децу. То је веома страшан простор у коме границе између живих и мртвих никад нису непробојне. Живи иду у царство мртвих, мртви су живи. Управо онако како је било у СССР-у током прошлог века. И ја сам сигурна да погинули и невино убијени чекају од нас одговор. А ми – ћутимо.

Како бисте оценили савремену руску књижевност?

Немам одговор на то питање. Имамо одличне писце,али,у суштини,савремена руска култура не постоји у више или мање јединственом простору. Оно што ме радује то је тенденција која се запажа последњих година,нестаје „руски постмодернизам”,а писци се враћају историји уместо да сами,вештачки,стварају своју стварност.