Ресторан пренет из Шведске

Увек сам навијао за малог Давида у борби против Голијата. Мале земље су ми некако више прирасле за срце од великих. Догађа се и да се велики и моћни благонаклоно односе према малима. Постоји нека чудна симпатија према свему што је мање од уобичајеног.

Тако је и са малим земљама: Андора, Луксембург, Монте Карло и Сан Марино. Мали до савршенства.

Сан Марино посетио сам неколико пута обављајући новинарске задатке. Једна мало озбиљнија шетња довољна је да се обиђе цела држава. Да ће Сан Марино једног дана доћи и на моја врата, није ми падало  на крај памети. А догодило се.

Сакрио се некако, као што је то у срцу Италије учинио његов италијански имењак. Овај наш се заклонио у великим зградама на углу Цвијићеве, Таковске и некадашње Улице 29. новембра, а данас Булевару деспота Стефана. "Сан Марино" је ресторан уз који би најбоље пристајао придев – породичан. Озбиљно је осмишљен, дизајниран да траје генерацијама, не превише уштогљен. Већ код уласка јасно је да осмех који вас дочекује неће бити урачунат приликом изласка из ресторана.

Случајном намернику је тешко да поверује да се у дну комплекса зграда које одишу којечиме, али сигурно не топлом кућном атмосфером, налази ресторан као што је "Сан Марино". Човек који није упућен или довољно храбар да истражује може намах да се збуни или чак уплаши. "Сан Марино" се завукао између пиљарница, поште, видео клуба и локала који често мењају намену. Његови власници су некада имали сличан ресторан у далекој Шведској. Одлучили су да се врате. Са собом су понели и свој ресторан. Понели су угоститељско знање, љубав за лепо и трајно, понели су жељу да направе нешто што ће трајати. Када је ресторан отворен, одскакао је од сличних објеката у Београду по много чему. Прошле су године, а у "Сан Марину" као да се од почетног ентузијазма ништа није променило. Прашина се и даље чисти као првог дана, флеке на столњацима нестају на неки волшебан начин. Ниједна сијалица није прегорела, а конобари се нису уморили.

"Сан Марино" је првенствено ресторан италијанске кухиње. Дакле, кухиње која није папрено скупа и која је прирасла укусу госта са нашег поднебља. Пица има по избору и коштају од 260 до 420 динара. Пасте, тестенине, стају 340 динара. Италијанске пирошке, као и тањир "сан марино" (1/2 пирошке, печурке на жару, триколори тесто) можете поручити за 420 динара. Канелони су 380.

У "Сан Марину" можете да поручите шумадијски или цигански котлет (540), или пилеће медаљоне са "горгонзола" сосом и млинцима (580). Један од специјалитета куће који гости често наручују је планк стек (720). Бифтек који се на дрвеној плочи, гарниран пиреом, запече у рерни. Постоје гости који годинама долазе само да би поново осетили чари овог специјалитета.

Одлучио сам да пробам нешто мало другачије. Будући да сам по природи знатижељна особа, сасвим је логично што ме је привукао њихов тањир изненађења. Поручио сам па – куд пукло  да пукло. Искуство ми је говорило да у ресторанима изненађења овог типа могу бити двојака. На срећу, нисам се покајао, ако изузмемо величину порције. "Тањир изненађења" у "Сан Марину" је јело које би мирне душе могле да поруче две особе. Или једна, али јешна.

На "тањиру изненађења" су три врсте меса. Пилећи, свињски и телећи филе. На све то иде сос "бернез" који се на тихој ватри лупа од жуманцета, соли, шећера, путера, сирћета и естрагона. Гарнира се шампињонима продинстаним са мало лука и помфријем. Ту је и друга врста соса од горгонзоле у слаткој павлаци. Највећи број гостију поручи ово јело гарнирано прженим кромпирићима.

Сећам се, мојих ранијих посета државици Сан Марино. Симпатични су, имају добра вина. Као човек од искуства могу са сигурношћу да потврдим да се у нашем "Сан Марину" једе боље. И то не само због патриотизма.