Четвртфинале пуна капа

Наша кошаркашка репрезентација, налик бразилској у фудбалу, деценијама је по дефиницији спадала у ред фаворита на светским првенствима. Али, док је за многе природно да Бразил у Немачкој одбрани титулу из Јапана и Јужне Кореје, дотле би се сматрало чудом да "плави" у Јапану (19. август – 3. септембар) понове успех из Сједињених Америчких Држава.

Кад се има у виду шта се у последње четири године догађало с нашим државним тимом у кошарци, онда је то разумљиво. Од Индијанаполиса 2002. променили смо две државе и остали без генерације која је од повратка на међународну сцену после санкција нанизала седам одличја на осам узастопних такмичења.

Низ погрешних корака

После освајања последње златне медаље, у нашој кошарци је направљено низ погрешних корака. Од тога да репрезентација није подмлађена на "Евру 2003" у Шведској, преко "самоуништавања" домаће лиге и неспособности Савеза да се прилагоди новом времену у којем "национални тим није светиња", до исцпрпљујућих клупских обрачуна и личних борби за власт, што је све заједно претворило у прах "најбољи државни производ".

Попут његова два претходника и садашњи селектор Драган Шакота, који памти лепша времена као помоћник селектора (СП 1990 у Аргентини), приморан је да "крпи" тим. Сигурно зна да су светска првенства друга најбезболнија прилика за смену генерација (то се обично ради на европским шампионатима а никако на олимпијским играма), али је приморан на то, што због лошег наслеђа, што због опште појаве да многи асови, не само код нас, све чешће бирају такмичења на којима желе да играју. Клубови на конто својих улагања стичу право да цеде своје ведете а репрезентацијама шта остане.

После одустајања најбољег кошаркаша домаће лиге Дејана Милојевића, новог члана шпанске Памесе, који се правда повредом, исто наговештава и наш најбољи центар Ненад Крстића (Њу Џерси) кога ни председник Борис Тадић не може да наговори. Крстићеви разлози су другачији и везани су за НБА лигу која нам је последњих година много и дала и узела. Према неким најавама, под знаком питања би могао да буде и бек Александар Павловић (Кливленд), али све ће бити много јасније већ сутра када је окупљање репрезентације.

На мала врата у Јапан

Шакота је могао да се учи на неким грешкама свог претходника Желимир Обрадовић којем је био помоћник на Олимпијским играма 2004 (11. место, најлошији резултат "плавих" свих времена) и на Европском првенству у Београду 2005 (9. место, највеће разочарање свих времена). Да је извукао неке поуке сведочи то што је направио компромис око доласка на припреме, па ће тако неки играчи каснити десетак дана (Обрадовић није желео да толерише кашњење ни дан). Затим, није ни звао неке познате играче за које зна да нису спремни да "погину за њега" а неки од њих, ма колико имали добар рејтинг у јавности, ни као играчи нису по његовом укусу.

За Шакоту и његов тим олакшавајућа околност је то што ће, за разлику од фудбалера, бити испраћени на Мундијал без великих очекивања. Јер после свега само болесни оптимисти могу да се надају медаљи. Не треба заборавити да је ова репрезентација на мала врата стигла до Јапана, добивши једну од четири специјалне позивнице (преостале три Италија, Турска и Порторико) на име старе славе и угледа Боре Станковића, Фибиног почасног генералног секретара.

Све то не значи да овај састав не треба подржати и да од њега не треба очекивати да поправи врло ружан утисак из Новог Сада. У крајњем случају, кошаркаши који ће последњи пут играти под именом Србија и Црна Гора јесу слика и прилика наше кошарке, показатељ њене тренутне вредности, па докле стигну. Ако нас изненаде пласманом бољим од четвртфинала, што би била пуна капа, утолико боље.