Моћне екипе из сенке

Никако да блеснем, стално сам у сенци неког или нечега – жале се познаници с разних страна света, као да им се судбина разликује од већинског усуда. Над свима нама се надвила сенка глобалне кризе – теше их изабрани органи власти.

Учестало помињање засенчења стварности деловало је као вербални деликт усред блештавих обележавања низа празника, али се ради о такорећи закономерном процесу. Као да је персонализована чежња у стиху из староградске нам песме – „Сенка ми је суђеница” – препевана у одредницу националних и интернационалних кретања.

Из сенке, елита светских моћних актера подрива демократију, власт и слободу тржишта – сугерише, већ у наслову нове књиге, америчка универзитетска професорка Џенин Ведел. Та „наднационална класа” води „главну реч” у САД – и у повећем делу планете – тако да су њени чланови: и саветници владе, и пословни консултанти, и „звезде” медијских гиганата, и института који утичу на формирање званичних ставова и јавног мњења, и у управним одборима компанија. Главна карактеристика им је, по студији Веделове, то што свима „кроје капу”, а да их нико за тако нешто није изабрао, при чему им је првенствени задатак – задовољавање сопствених и интереса њихових приватних послодаваца. Назива их „флексијанс”, што може да се протумачи као комбинација – флексибилности, прилагодљивости и прикључивости свему што им, као таквима, доноси вајду.

Крстарећи светом, упознао сам многе – „флексијанце”. Као што их овде – још срећемо.

То је сој, прецизира Веделова, који битно утиче на општи курс, при чему рачуна само на задобијање користи за себе и за круг који му пружа одлучујућу, званичну, подршку. Чине га „играчи” који су „логичан производ”: деценијских претумбавања „са експлозијама саветодавних и других приватних фирми које су на себе преузеле функције власти”, као и растакања поредака по окончању „хладног рата”.

Утичу при том, наводи ауторка, далекосежно. Од дефинисања стратегије за здравствено осигурање до смерница за економску, војну и спољну политику.

Веделова наводи више примера срашћивања, тачније конфликата, интереса у САД. Чак и у садашњој администрацији која се обавезала на „раскид с врло контрапродуктивном прошлошћу”.

Како то да у демократији све већи утицај остварују појединци за које бирачи нису гласали? Одговор није једноставан.

Демократија подразумева надметање замисли чији је оптицај динамичнији од календара гласања. Уједно, подразумева да се поштује воља бирача. И приде – да се испоштује изгласано, с тим да жељене промене буду такве „да све, у суштини, остане исто, али боље”.

Многи ће, извесно, помислити да је реч о апстракцијама, без практичне применљивости. Могло би им се препоручити да – погледају око себе и посвете се преиспитивању.

Да ли мислите да пресудну улогу у кројењу колективне судбине имају кадрови за које сте гласали; да ли вам се чини да су изабрани органи довољно јаки да надвладају фактократију (слој стварне а неизгласане моћи); да ли мислите да изабраници „из објективних разлога не могу да испуне обећања”; да ли сте спремни да захтевате остварење општег а не само свог, непосредног, интереса? Ако су нам очекивани или макар прижељкивани одговори на сва, или бар нека од ових питања – „да”, запитајмо се: зашто, почесто, осећамо да превладава – „не”, поготову ако верујемо, као ја, у премоћ и несавршене демократије над системом аутократије укомпоноване у тржишну привреду.

Аријана Хафингтон, чији је блог све утицајнији у САД и другде, подсећа да је Веделова годинама проучавала збивања у Источној Европи. И да је после пада комунизма дошло до „преплитања” курсева тог региона са америчким кретањима – у прављењу коктела државне и приватне моћи.

У америчкој верзији капитализма дошло је до интеграције државног и приватног сектора налик оној у комунизму и посткомунизму – преноси Хафингтон. Уз напомену да налази Веделове превазилазе домашаје модерне категоризације у „лобисте”, „интересне групе”, „корупцију”, „сукобљене интересе”. „Елита у сенци је темељни проблем наше ере” – констатује Веделова. Јер, та „сорта је изван – и воље бирача и домашаја транспарентности и уверљивости, док ужива имунитет за почињена застрањивања”. Откривена је продорношћу најбоље врсте новинарства, али је ипак опстала – остварујући и даље вајду за себе. Под исфабрикованим изговором да делује – уз издејствовани имунитет за грешке и обмане – у прилог тежњама, или бар смањењу страдања, маса.

Остаје, ипак, загонетка. Како то да у ширећој демократији све већу моћ поседују појединци и све већи делокруг имају тимови који – с мање или више разлога – нису имали успеха у гласању за доносиоце одлука? Одгонетању мистерије биће посвећено рачуноводство 21. века, у којем смо са иницијалне нуле (од 00. до 09.) прешли на „кеца” (од 10. до 19).

Досада – од које још, зачудо, неки пате, а коју многи прижељкују – никоме није суђена. Ни у сенци, ни изван ње.