Далеко је Америка

Недавна истраживања немачке "Бертелсманове фондације", по којима Кина има изгледа да се, по досадашњем темпу економског развоја, 2020. године приближи Сједињеним Државама као светска сила, изазвала су у Кини двојаку реакцију. Једни су се, како пише "Женмин жибао", обрадовали, што је и природно, док су се други препали: даљи брз развој није одржив без реформе политичког система. Само, питање је да ли се она може спровести за деценију и по, а да не пољуља темеље друштва, угрози општу стабилност и тако укочи и економску реформу. "Бертелсманова фондација" спровела је опсежна истраживања у девет утицајних земаља под насловом "Ко ће 2020. владати светом?" Анкетирано је 10.250 људи у Бразилу, Кини, Француској, Немачкој, Британији, Индији, Јапану, Русији и САД. Управо објављени налази показују да 57 одсто испитаника верује да ће Америка и 2020. године задржати позицију прве светске економске, политичке и војне силе, али и да ће се Кина – како је истакло 55 одсто анкетираних – њој врло приближити и постати њен главни ривал у све три поменуте области.

Преко 54 одсто Американаца види у Кини или опасност по америчку примарну позицију или моћног такмаца. Анкетирани Кинези су испуњени самопоуздањем: преко 70 одсто њих верује да ће Кина до 2020. године дувати Американцима за врат.

Нема места самозадовољству

Кинески научници се не поводе за популарним расположењем, иако резултате истраживања не одбацују олако. Стратешки истраживачки центар при Кинеском институту за савремене међународне односе примећује да прогнозе немачких истраживача нису сувише далеко од процена америчке инвестиционе банке Голдман Сакс, која Кину види испред Америке најкасније до 2040.

Али, упозорава истраживач Тао Венџао из Кинеске академије друштвених наука, са анкетама треба бити опрезан, јер судови испитаника нису увек рационални. Далеко је Америка. Људи по брзом развоју Кине, драматичним променама и јефтиној роби широке потрошње, која преплављује свет, слуте да "Кинези долазе", али то се веровање не темељи сасвим на научним чињеницама.

А научне чињенице су да је Кина најмногољуднија земља, са ниским дохотком по становнику и да још много заостаје за развијеним светом и по економској и по војној моћи. Сем тога, иако је у успону, Кина тек треба да ојача свој утицај: "Њен глас се у свету још слабо чује, а њене вредности и култура нису широко распрострањени." Нема места самозадовољству. А у причама о брзом развоју Кине има и злонамерних преувеличавања – да би се по свету сејао страх од "кинеске опасности".

Истраживања ове врсте, међутим, подсећају Кинезе на нешто што се све више исказује као основа њихове стратегије: какав ће бити дугорочни развој Кине и докле ће садашња стопа раста – од десет одсто – моћи упорно, из године у годину, да се одржава? На страни има доста злослутника, од којих једни тврде да ће прегрејана привреда стровалити Кинезе у амбис, а други да је економска реформа осуђена на пораз без политичке реформе и демократије. При том се 2020. година узима као нека волшебна кључна одредница.

Без идеолошке хипотеке

Кинеско руководство постаје свесно да садашњи политички систем мора радикално да се мења и да је земљи – како се то на Западу, посебно у Америци, често истиче – потребно више демократије, са слободним тајним изборима и већим уважавањем грађанских права и људских слобода. Само тако она, као сила која претендује на то да је одговорна и за општи развој, може лакше да прихвати неке западне вредности које су увелико општеприхваћене и које постају основа интегрисанијег света. Само тако ће и Кину свет брже прихватати као свој важан део.

Кинески теоретичари под прихватањем општих вредности подразумевају прагматичан унутрашњи развој Кине, без тешке комунистичке идеолошке хипотеке, и мирољубиве односе са светом, ослобођене хладноратовског наслеђа, судара и конфронтација.

Председник Ху Ђинтао истакао је пре два месеца – на универзитету Јејл, у току посете Америци – да је Кини до 2020. неопходан "знатно побољшан политички пејсаж". Политички систем, који "није добар", може се побољшати само уз помоћ "веће демократије". Он није објашњавао зашто је то везано баш за 2020. годину, али се из општег његовог излагања дало наслутити да се у Кини много не верује у ефекат велике демократије догод већина Кинеза живи у сиромаштву.

Сличну тезу је недавно – на конференцији тајанствене групације Билдерберг, у којој љубитељи теорије о заверама виде утицајне творце светске закулисне политике – заступао Џанг Ји, представник Кинеског друштва за стратегију и управљање. До 2020. Кина би требало да има бруто друштвени продукт од осам билиона долара и 3.000 долара дохотка по становнику. Ово друго се сматра "прагом" за ширу демократију. Дотле би политичка реформа донела јасне одреднице за три врсте власништва – приватно, колективно и државно – а државна предузећа, која сада једва дају 20 одсто бруто друштвеног продукта, била би у знатној мери приватизована.