Ђубре вредније од злата

Доказ да се у Србији коначно решио проблем отпада биће и највећем лаику, једног дана, више него јасан. Неће бити потребна уверавања политичара, анализе стручњака. Једноставно, гомиле, веће или мање, пластичних боца, гајбица, папира и осталог смећа нестаће са улица. Пресељење у прошлост ружних, дивљих, депонија које су сада обавезни декор уз ивице српских путева, као и чисти водотоци и ливаде, потврдиће да се наша земља коначно укључила у светске токове рециклирања.

До тада, Србија остаје у групи малобројних земаља које не располажу прецизним подацима о отпаду који иза себе оставе грађани и привреда. Такође, немамо ни бројке о економским параметрима прераде иако је одавно у свету потврђено да и ђубре доноси новац.

На светском нивоу сектор рециклирања свакодневно бележи раст и тренутни промет је око 160 милијарди долара. У овој делатности запослено је више од 1,5 милиона радника. На глобалном тржишту годишње се тргује и рециклира више од 600 милиона тона најразличитијег отпада – од папира, пластике, обојених и црних метала, до текстила, гума, стакла. Нажалост, Срби, ако је за утеху као и комшије, у овом делу Европе, по количини рециклираног отпада по становнику – налазе се на зачељу.

Раде Симић, из "Брзанпласта", фирме која се бави сакупљањем и рециклирањем пластичног отпада и једна је од оснивача Удружења за рециклажу, процењује да се у Србији десетак пута мање сакупља и рециклира отпад у односу на Европу. Ипак, он је и оптимиста.

– Када буде донет закон, када се уреди читав ланац прераде секундарних сировина, од сакупљања, складиштења до коришћења софистицираних машина за рециклажу, наше двориште бисмо могли да почистимо за годину дана – уверен је он.

Ова фирма однедавно је једна од две из Србије, укључене у међународни пројекат "Пословно повезивање у сектору рециклаже", а који за Србију, Бих, Македонију, Албанију и Црну Гору спроводи Међународна финансијска коорпорација (ИФА) уз подршку савезног министарства финансија Аустрије.

– Око три милиона евра биће уложено у наредне три године и то за едукацију сакупљача, малих и средњих предузећа, али и великих фабрика за прераду секундарних сировина. Циљ је да се повећа капацитет управо малих добављача и унапреди пословање, објашњава Раде Симић.

Уз њих, у пројекат, јединствен не само за наше просторе, укључен је и Еко сервис, задруга малих сакупљача, претежно Рома.

"Еко сервис постоји око годину и по дана у оквиру Демократског удружења Рома", објашњава Тања Васић, координатор Задруге. На идеју да "уједине" породичне сакупљаче, њих више од 130 дошли су након истраживања у више од 80 ромских насеља у свих 16 београдских општина.

– Дошли смо и до податка да више од 2.000 људи у главном граду живи од сакупљања и продаје отпада за прераду. Како је најчешће то посао који раде и остали чланови породице, може се рећи да од старог папира, пластике, флаша живи око 10.000 наших суграђана. Укључење у овај пројекат помоћи ће нам да их едукујемо, али и оспособимо да, када се усвоји закон о отпаду, и задругари буду присутни и незаобилазни члан у ланцу сакупљања. Зашто не би у сваком крају грађани навикли на свог сакупљача, обученог да распознаје који отпад може да се преради, а који не. Сакупљача који има регулисан  социјално-економски статус на основу вишеструко корисног посла којим се бави. Малог сакупљача који има и финансијску потпору да набави мало возило за одношење отпад, а не да буду ругло града. Пројекат има и социјалну димензију. Наиме, услов је да деца задругара који су укључени не смеју да се баве сакупљањем отпада већ да се школују. Тиме ћемо утицати да се млади из маргинализоване групе образују и створе шансу за напуштање најнижег социјалног миље у којима су живели њихови родитељи – објашњава Тања Васић.