Танго аргентино

Драгана Танаскоског (55) можемо, без имало устезања, назвати „дигиталном иконом” нашег (дигиталног) доба. Да се својевремено усидрио у научним водама или својом једрилицом отиснуо у далека мора или кораком аргентинског танга одшетао у бели свет, потоња прича не би била испричана.

У међувремену је напустио једрење (сада само суди), а са супругом Снежаном често одлази на плесне вечери, милонге. Прст судбине му је показао да се запути на четврту страну.

Пре равно четврт века (20. децембра 1984. појавио се први оглас у „Политици”) с Владимиром Јанковићем и Ненадом Чакловићем поставио је камен темељац угледној издавачкој кући „Микро књига” којом и данас руководи, под чијим окриљем је изникао (1996) часопис за информатичко доба „Микро” (лиценцно издање чувеног PC Worlda у издању IDG-a), а седам година доцније и најцењеније информатичко признање у нас – ИТ глобус.

Зар је дипломирани машински инжењер (аутоматско управљање), са сталним ухлебљем у Институту за физику, могао више да пожели?

Данас „Микро књига” има 15 запослених, две књижаре у Београду и најстарију веб-продавницу у земљи (1996), у којој је у децембру први пут број продатих књига превазишао број продатих књига у књижарама.

– „Микро књига” основана је 1984. када су кућни рачунари почели да улазе у домове оних који су осетили да су то весници новог времена (набављани су из Енглеске –  ZX, ZXspectrum и Amstrad и Немачке – Commodore 64 и IBMPC компатибилни). Осим штурог упутства никаква литература није била доступна, нисте могли као данас да одете на Интернет и наручите жељено штиво. Само од себе наметнуло се да ће уз свакирачунар бити потребна не једна него више књига. У то време сам дошао до податка да у САД један одсто привредног промета чине књиге, а да је тај проценат порастао за, чак, 50 одсто захваљујући рачунарским издањима. Наравно, тада нисам помишљао да ће проћи 25 година и да ћу и даље бити у истом послу – сећа се Драган Танаскоски.

Откуда таква замисао? Шта јој је претходило?

Потекла је од Владимира Јанковића – Лалета, човека велике инвентивности, који се данас бави обновљивим изворима енергије. Наш заједнички пријатељ Ненад Чакловић наговорио нас је да се упознамо сматрајући да ће из тог дружења нешто произаћи. И био је у праву: убрзо смо имали прилично јасну идеју шта би „Микро књига” требало да понуди тржишту. Од 1984. до 1989. године, док није донет закон о предузећима, наше књиге смо објављивали као самостална ауторска издања. У то време назив „Микро књига” било је, да тако кажем уметничко, као што је Лепа Брена. И као такви били смо претеча приватне делатности.

Радећи у научним установама, Владимир и Ненад у Нуклеарном институту „Винча” и ја у Институту за физику, научили смо да пишемо стручну литературу, а ионако смо се веома много интересовали за рачунарску технику. Спавали смо мало, јер смо били гладни да сазнамо што више. Утицале су и наше године: Ненад и ја смо рођени 1955.  (као Стив Џобс и Бил Гејтс), Владимир је годину дана старији. Да смо били млађи не бисмо ушли у ову причу јер бисмо још били на студијама и без пара да покренемо посао. А да смо били старији, вероватно бисмо дубље загазили у научне воде.

Како су прошле прве књиге које сте написали?

Са сарадницима сам написао прве четири књиге, и оне су прошле одлично: тиражи су премашили 20.000 по наслову. То је „Микро књизи” обезбедило залеђе за будућност. И касније се показало да су најбоље продавана дела која су добро написали домаћи аутори и понудили их у правом тренутку. Увек смо давали предност домаћим писцима јер су њихове књиге ближе нашем читаоцу него преводи страних.

У јануарском броју часописа „Микро” имали сте изванредан коментар. Зашто чешће не пишете?

Узрастање предузећа одвело ме је на другу страну; сетим се повремено да сам највише волео да пишем. Свако ко је написао књигу зна у каквом универзуму је боравио и колико му је тај рад донео искушења и уживања. И дан-данас сретнем некога са простора бивше Југославије који озарено каже:  „Па ја сам учио из ваше књиге”. Сада пишем програме, не за тржиште већ за потребе „Микро књиге” да бисмо лакше општили с нашим читаоцима  (веб-продавница и сајт часописа).

Колико сте наслова до сада објавили?

Укупно 340, ускоро излази још пет. Списак наших издања налази се на адреси: http://www.mikroknjiga.rs/spisakizdanja.php

Kоје се теме најрадије читају?

Рачунарске књиге које су тражене можемо поделити у две целине: кориснички програми (Windows, Excel, PhotoShop итд.) и програмерске  (првенствено језици и технике програмирања за веб, па остали језици). Од нерачунарских најтраженије су:  електротехника, музика, вино, кувари...

Зашто сте покренули часопис „Микро”? Из којих је разлога претходни угашен?

Имајући добру сарадњу са страним издавачима рачунарских књига било је јасно да на тржишту на коме су само домаћи часописи има места за лиценцно издање. Уочили смо да су до тада многи престали да купују рачунарске часописе због „тврдог” представљања нових производа. Наслућивало се да је на тржишту потребно издање окренуто корисницима којима је рачунар средство за рад, а не уређај који је у жижи свих активности. Нажалост, нисмо одмах кренули с лиценцним издањем него с домаћим које се звало „Микрорачунари”. После шест месеци морали смо да одустанемо. Одбацили смо из наслова рачунари, остало је само „Микро”. Часопис је ушао у 14. годину и непрестано трага за правом сразмером између страних и домаћих текстова.

Под којим условима је добијена лиценца? У колико земаља излази под именом PCWorld?

То је пословна тајна коју не би ни IDG хтео да открије, али смем да кажем да смо 1997. добили врло повољне услове без икаквих временских ограничења.Амерички PCWorld излази у око 50 земаља и најчитанији је рачунарски часопис у свету.

Ко је смислио ИТ глобус и зашто?

Боље је питање који је смисао ИТ глобуса. Проверавајући и приказујући опрему, програме и услуге са домаћег тржишта, Александар Спасић (главни уредник) и ја стално смо говорили да „Микро” треба јасно да укаже и награди оно што је значајно на домаћој сцени. ИТ глобус, управо, то ради. Јасно прстом указује: Обратите на њих пажњу!

Имају ли књиге и часописи икакву будућност у судару са електронским издањима?

У овом тренутку, будућност књига и часописа изгледа мрачно. Знамо да су штампани медији у свету, а и код нас, у колапсу. Све је прешло на Интернет: музика, слике, филмови, на реду су књиге и часописи. А знамо да све што Интернет дотакне, он то обезвреди. Корисник Интернета је навикао да добија бесплатно. ИТ џинови се у томе одлично сналазе, нарочито „Гугл”. Колико смо сви ми сиромашнији. толико је он богатији. Бесплатан садржај му одговара, јер је он највећа светска маркетиншка компанија (готово цео приход остварује од продаје огласа) и продаваће огласе у будућим бесплатним књигама (то је патентирао). Нестанком штампарија, књижарских и новинских продајних мрежа (због е-читача), али и издавача, пошто ће писац директно продавати преко „Амазона”, „Гугла” или неког трећег, створиће се лутријски економски систем у коме ће један одсто аутора или ретких издавача пролазити одлично, пет одсто пристојно, а 95 одсто радиће и даље бесплатно у нади да ће ући у првих пет-шест одсто.

Припрема ли се „Микро књига” да издаје, превасходно, електронско издање?

С једне стране – да, а с друге стране – не. Као и светски издавачи којима није стало да нестану папирне књиге и због тога успоравају прелазак на електронске.