Tango argentino

Dragana Tanaskoskog (55) možemo, bez imalo ustezanja, nazvati „digitalnom ikonom” našeg (digitalnog) doba. Da se svojevremeno usidrio u naučnim vodama ili svojom jedrilicom otisnuo u daleka mora ili korakom argentinskog tanga odšetao u beli svet, potonja priča ne bi bila ispričana.

U međuvremenu je napustio jedrenje (sada samo sudi), a sa suprugom Snežanom često odlazi na plesne večeri, milonge. Prst sudbine mu je pokazao da se zaputi na četvrtu stranu.

Pre ravno četvrt veka (20. decembra 1984. pojavio se prvi oglas u „Politici”) s Vladimirom Jankovićem i Nenadom Čaklovićem postavio je kamen temeljac uglednoj izdavačkoj kući „Mikro knjiga” kojom i danas rukovodi, pod čijim okriljem je iznikao (1996) časopis za informatičko doba „Mikro” (licencno izdanje čuvenog PC Worlda u izdanju IDG-a), a sedam godina docnije i najcenjenije informatičko priznanje u nas – IT globus.

Zar je diplomirani mašinski inženjer (automatsko upravljanje), sa stalnim uhlebljem u Institutu za fiziku, mogao više da poželi?

Danas „Mikro knjiga” ima 15 zaposlenih, dve knjižare u Beogradu i najstariju veb-prodavnicu u zemlji (1996), u kojoj je u decembru prvi put broj prodatih knjiga prevazišao broj prodatih knjiga u knjižarama.

– „Mikro knjiga” osnovana je 1984. kada su kućni računari počeli da ulaze u domove onih koji su osetili da su to vesnici novog vremena (nabavljani su iz Engleske –  ZX, ZXspectrum i Amstrad i Nemačke – Commodore 64 i IBMPC kompatibilni). Osim šturog uputstva nikakva literatura nije bila dostupna, niste mogli kao danas da odete na Internet i naručite željeno štivo. Samo od sebe nametnulo se da će uz svakiračunar biti potrebna ne jedna nego više knjiga. U to vreme sam došao do podatka da u SAD jedan odsto privrednog prometa čine knjige, a da je taj procenat porastao za, čak, 50 odsto zahvaljujući računarskim izdanjima. Naravno, tada nisam pomišljao da će proći 25 godina i da ću i dalje biti u istom poslu – seća se Dragan Tanaskoski.

Otkuda takva zamisao? Šta joj je prethodilo?

Potekla je od Vladimira Jankovića – Laleta, čoveka velike inventivnosti, koji se danas bavi obnovljivim izvorima energije. Naš zajednički prijatelj Nenad Čaklović nagovorio nas je da se upoznamo smatrajući da će iz tog druženja nešto proizaći. I bio je u pravu: ubrzo smo imali prilično jasnu ideju šta bi „Mikro knjiga” trebalo da ponudi tržištu. Od 1984. do 1989. godine, dok nije donet zakon o preduzećima, naše knjige smo objavljivali kao samostalna autorska izdanja. U to vreme naziv „Mikro knjiga” bilo je, da tako kažem umetničko, kao što je Lepa Brena. I kao takvi bili smo preteča privatne delatnosti.

Radeći u naučnim ustanovama, Vladimir i Nenad u Nuklearnom institutu „Vinča” i ja u Institutu za fiziku, naučili smo da pišemo stručnu literaturu, a ionako smo se veoma mnogo interesovali za računarsku tehniku. Spavali smo malo, jer smo bili gladni da saznamo što više. Uticale su i naše godine: Nenad i ja smo rođeni 1955.  (kao Stiv Džobs i Bil Gejts), Vladimir je godinu dana stariji. Da smo bili mlađi ne bismo ušli u ovu priču jer bismo još bili na studijama i bez para da pokrenemo posao. A da smo bili stariji, verovatno bismo dublje zagazili u naučne vode.

Kako su prošle prve knjige koje ste napisali?

Sa saradnicima sam napisao prve četiri knjige, i one su prošle odlično: tiraži su premašili 20.000 po naslovu. To je „Mikro knjizi” obezbedilo zaleđe za budućnost. I kasnije se pokazalo da su najbolje prodavana dela koja su dobro napisali domaći autori i ponudili ih u pravom trenutku. Uvek smo davali prednost domaćim piscima jer su njihove knjige bliže našem čitaocu nego prevodi stranih.

U januarskom broju časopisa „Mikro” imali ste izvanredan komentar. Zašto češće ne pišete?

Uzrastanje preduzeća odvelo me je na drugu stranu; setim se povremeno da sam najviše voleo da pišem. Svako ko je napisao knjigu zna u kakvom univerzumu je boravio i koliko mu je taj rad doneo iskušenja i uživanja. I dan-danas sretnem nekoga sa prostora bivše Jugoslavije koji ozareno kaže:  „Pa ja sam učio iz vaše knjige”. Sada pišem programe, ne za tržište već za potrebe „Mikro knjige” da bismo lakše opštili s našim čitaocima  (veb-prodavnica i sajt časopisa).

Koliko ste naslova do sada objavili?

Ukupno 340, uskoro izlazi još pet. Spisak naših izdanja nalazi se na adresi: http://www.mikroknjiga.rs/spisakizdanja.php

Koje se teme najradije čitaju?

Računarske knjige koje su tražene možemo podeliti u dve celine: korisnički programi (Windows, Excel, PhotoShop itd.) i programerske  (prvenstveno jezici i tehnike programiranja za veb, pa ostali jezici). Od neračunarskih najtraženije su:  elektrotehnika, muzika, vino, kuvari...

Zašto ste pokrenuli časopis „Mikro”? Iz kojih je razloga prethodni ugašen?

Imajući dobru saradnju sa stranim izdavačima računarskih knjiga bilo je jasno da na tržištu na kome su samo domaći časopisi ima mesta za licencno izdanje. Uočili smo da su do tada mnogi prestali da kupuju računarske časopise zbog „tvrdog” predstavljanja novih proizvoda. Naslućivalo se da je na tržištu potrebno izdanje okrenuto korisnicima kojima je računar sredstvo za rad, a ne uređaj koji je u žiži svih aktivnosti. Nažalost, nismo odmah krenuli s licencnim izdanjem nego s domaćim koje se zvalo „Mikroračunari”. Posle šest meseci morali smo da odustanemo. Odbacili smo iz naslova računari, ostalo je samo „Mikro”. Časopis je ušao u 14. godinu i neprestano traga za pravom srazmerom između stranih i domaćih tekstova.

Pod kojim uslovima je dobijena licenca? U koliko zemalja izlazi pod imenom PCWorld?

To je poslovna tajna koju ne bi ni IDG hteo da otkrije, ali smem da kažem da smo 1997. dobili vrlo povoljne uslove bez ikakvih vremenskih ograničenja.Američki PCWorld izlazi u oko 50 zemalja i najčitaniji je računarski časopis u svetu.

Ko je smislio IT globus i zašto?

Bolje je pitanje koji je smisao IT globusa. Proveravajući i prikazujući opremu, programe i usluge sa domaćeg tržišta, Aleksandar Spasić (glavni urednik) i ja stalno smo govorili da „Mikro” treba jasno da ukaže i nagradi ono što je značajno na domaćoj sceni. IT globus, upravo, to radi. Jasno prstom ukazuje: Obratite na njih pažnju!

Imaju li knjige i časopisi ikakvu budućnost u sudaru sa elektronskim izdanjima?

U ovom trenutku, budućnost knjiga i časopisa izgleda mračno. Znamo da su štampani mediji u svetu, a i kod nas, u kolapsu. Sve je prešlo na Internet: muzika, slike, filmovi, na redu su knjige i časopisi. A znamo da sve što Internet dotakne, on to obezvredi. Korisnik Interneta je navikao da dobija besplatno. IT džinovi se u tome odlično snalaze, naročito „Gugl”. Koliko smo svi mi siromašniji. toliko je on bogatiji. Besplatan sadržaj mu odgovara, jer je on najveća svetska marketinška kompanija (gotovo ceo prihod ostvaruje od prodaje oglasa) i prodavaće oglase u budućim besplatnim knjigama (to je patentirao). Nestankom štamparija, knjižarskih i novinskih prodajnih mreža (zbog e-čitača), ali i izdavača, pošto će pisac direktno prodavati preko „Amazona”, „Gugla” ili nekog trećeg, stvoriće se lutrijski ekonomski sistem u kome će jedan odsto autora ili retkih izdavača prolaziti odlično, pet odsto pristojno, a 95 odsto radiće i dalje besplatno u nadi da će ući u prvih pet-šest odsto.

Priprema li se „Mikro knjiga” da izdaje, prevashodno, elektronsko izdanje?

S jedne strane – da, a s druge strane – ne. Kao i svetski izdavači kojima nije stalo da nestanu papirne knjige i zbog toga usporavaju prelazak na elektronske.