Бин Ладен је био ћутљив у Београду

„Тада није имао браду, можда малу, у сваком случају не оволику колику сад има, и није био мршав. Био је најмлађи у групи и уопште се није на било који начин посебно истицао. Имам утисак да је он био најмање значајан у то време. Углавном је ћутао и гледао, једноставно је био ’трећи од три’. Није било никакве потребе да неко на њега обраћа пажњу, јер његово име ништа није значило”.

Ово су сећања Београђанина, саговорника „Политике”, на сусрет са тада двадесетдеветогодишњим Осамом бин Ладеном у Београду 1986. године. Он, пристајући да каже нешто о томе само уз услов да остане анониман, наводи да је те године у седишту Савезне дирекције за промет робе (СДПР) угошћена делегација потенцијалних купаца производа југословенске наменске индустрије, међу којима је био и сада злогласни вођа Ал Каиде и најтраженији светски терориста. Бин Ладен је као документ о идентитету предао саудијски пасош на своје име, серијског броја 2110/37.

– Нити је продаје оружја било, нити је могло да је буде. А свако може да дође, па да тражи производе наменске индустрије. После тог састанка није склопљен посао. Потпуно је била искључена могућност да дође до било какве сарадње са неким ко представља устаничку групу или покрет, ко није легални представник државе. Оног тренутка кад је констатовано да то није упит неке међународно признате државе неоптерећене санкцијама, неког министарства одбране или владе, с којим можемо да успоставимо сарадњу, речено је: „Хвала вам што сте одвојили време да нас видите”. Јер, политика је била „Џи-Ту-Џи” (искључиво сарадња government to government, влада са владом). Нису у питању фрижидери и банане. Морало је да се зна ко је ј купац, где  оружје иде, где ће да заврши, и то је тада било врло, врло стриктно. Такође, сваки купац је морао да се обавеже да робу неће ником другом продати без сагласности. То је била врло озбиљна држава – категоричан је наш саговорник.

(/slika2)И да је постојала воља да се с њима сарађује, то би било немогуће, јер већину онога што је тражено ми нисмо ни производили, истиче саговорник. Тврди да је немогуће да се трансакција догодила, а да он то због своје функције тада није знао, нити би тадашњи надлежни функционери потписали такву излазну дозволу. Сваку је извозну дозволу потписивао савезни секретар за народну одбрану.

Упућени саговорник „Политике” наводи да је сличних „купаца” било на стотине. Понекад су то били представници некаквих покрета, устаничких група, али најчешће су били посредници.

– И за ове се иницијално мислило да су неки посредници који желе да нешто препродају, да зараде неки проценат. Таквих је било највише, али ни с таквима се није радило – каже Београђанин упућен у трговину оружјем.

Према његовим речима, групу су довели наши људи који су се наметали: „Повремено су се појављивали наши држављани који су мислили да могу да се баве међународном трговином оружјем, што је било бесмислено” и покушавали да остваре неке контакте.

Штампа је ових дана наводила да је чланица делегације била извесна Крагујевчанка Милица Караџоглу. Како потврђује наш саговорник, у делегацији јесте била „једна жена удата за неког Турчина, који је био функционер у Министарству одбране Турске”... Најгласнији у групи је био један странац, у доби од педесетак година.

– Вероватно је да је та група у којој је био и Бин Ладен ишла около у тражењу могућности да набаве оно што им треба... Приче да су изручили 100 милиона долара у кешу су за малу децу. Зар заиста мислите да неко по свету носи 100 милиона у кешу? Поред тога, плаћање у кешу је у нашим пословима било потпуно искључено. Плаћања су била акредитивима, стопроцентно преко Народне банке Југославије, Војног сервиса – наводи наш саговорник.