У миљеу француског грађанства

Један од пионира француског „новог таласа”, редитељ, сценариста, филмски критичар и професор Ерик Ромер, преминуо је у Паризу 11.јануара у 89. години, а вест о његовом одласку изазвала је сету код милиона поклоника његове филмске уметности.

Француска кинематографија изгубила је тако једног од највиталнијих модерниста, заслужног великана и редитеља који је и у својој деветој деценији живота снимао врсне и паметне филмове. За пола века плодне каријере снимио је више од 50 филмова, а све их је красила филигранска тачност редитељског поступка и задивљујући рад са глумцима. Још од првог филма „Знак лава” који је снимио 1959. године, преко „Ноћ код госпођице Мод” који је 1969. био номинован за Оскара, па до последњег дела „Љубав Астре и Селадона” који је представио на Венецијанском фестивалу 2007. године.

Ромер је рођен 4. априла 1920. године у Тулеу, под именом Жан-Мари Морис Шелер, а свој уметнички псеудоним Ерик Ромер узео је тек касније, изражавајући на тај начин своје поштовање према Ерику фон Штрохајму и писцу Саксу Ромеру – ауторима којима се дивио. У почетку је радио као учитељ, затим као новинар и професор књижевности, а онда је почео да се бави и филмском критиком те је заједно са Жан-Лик Годаром и Жаком Риветом 1950. основао култни часопис Каје де синема („Филмске свеске”), библију француског „новог таласа”, чији је уредник био до 1963. године.

Као филмски аутор остао је запамћен по изјави: „Мање се бавим оним што људи раде, а више оним што се дешава у њиховим умовима док то раде”, изражавајући тако отпор према ограничењима класичног филма. У филмским циклусима којима је био склон („Моралне приче”, „Узречице и пословице”...), нудио је приче које су се дешавале углавном у миљеу образованог француског грађанства, у идиличном окружењу у којем су се кроз дијалоге градиле међуљудске тензије, еротска и психолошка напетост. Ромеров ауторски свет, попут света Озуа или Хичкока, класно је затворен. Он се не бави нижим класним слојевима, социјални сегмент у његовим филмовима се појављује само спорадично...

Велики Ромер остаће запамћен и по једној од најутицајнијих књига после Другог светског рата, студији о Алфреду Хичкоку коју је написао заједно са Клодом Шабролом, фокусирајући се на Хичкокову католичку позадину. Још 1957. године оженио се Терезом Барбет и са њом има два сина. О Ромеровим филмовима, амерички глумац и његов велики поштовалац Џин Хекман једном приликом је изјавио: „Када гледате Ромерове филмове, то је као да гледате у велику, лепу и сложену уметничку слику”...