Зграда државна

Који су узроци кризе у нашој држави? Да ли је нека од многобројних тешкоћа фатална?

Србија се током протеклих двадесет година суочила са политичким, националним, привредним и социјалним колапсом. Била је највећа губитница пада Берлинског зида, најтеже ју је погодила пропаст југословенске државе, социјално-радикални захтеви њених грађана највећи су на континенту, становништво је после низа ратова и политичких неуспеха најстарије, интегрисаност друштва је најмања, њена је елита неко време важила за у највећој мери корумпирану...

У друштвеним наукама експерименти су углавном немогући или неуспешни. Ипак, пример једне зграде у Београду, са чијим сам унутрашњим животом посредством пријатеља упознат, наводи на размишљање.

Негде у кругу београдске трамвајске линије број два изграђена је у време процвата реалног социјализма велика десетоспратница са два улаза. Иако ју је по ондашњој последњој моди изградио познати архитекта, судбину јој је одредио Брозов говор у Сплиту. Позив на скромност, штедњу и смањење привилегија платила је тако што је просечан стан смањен за трећину, а последњи радови прекраћени па је грађевина недуго потом оронула. Тадашњи режим омогућио је релативно безболан прелазак становништва из села у град. Већини грађана је у време, иначе углавном пропуштеног, европског привредног бума, донео и извесну хармонију рада, плате и социјалне сигурности. Ипак, у том „идеалном друштву”, мањина грађана је добила станове. У споменутој згради је дошло и до раслојавања у оквиру тог друштва бескласних. Тако су директори, менаџери, службеници са високим и вишим образовањем доспели у део зграде окренут ка мирној улици, поштеђен од поподневног сунца и децембарске кошаве. Са њима се у велики стан, који је запосео скоро читав спрат, доселио и један члан републичког извршног већа СР Србије. Неугледнији део зграде населили су радници, помоћно особље и становник социјалног стана.

Док је реални социјализам, заслађен зајмовима из иностранства, трајао, велика зграда је некако и одржавана. Ствари су се промениле од почетка наше мукотрпне транзиције. У обе зграде велики број станара не жели да учествује у њиховом одржавању. У „радничком делу” више од половине станара није било спремно чак ни да плаћа њено чишћење. Ускоро су последњи спратови остали на милости киша и снегова, приземни се накривили са темељима, а лифт постао опасан. Тадашњем председнику скупштине станара пребациване су разне злоупотребе. Промене у земљи осетиле су се и у згради. На чело савета дошла је супруга једног нижег функционера нових власти. Ускоро се у власништву њене приватне фирме, пресељене из једног градића на истоку државе, нашло читаво приземље зграде. Пропало је предузеће које је додељивало станове, и она је те просторије легално купила на аукцијама (оглашеним у нискотиражним новинама). Остала је само једна мала просторија поред лифта.

Пре неколико година београдске власти су пружиле необичну могућност: финансирање 70 одсто трошкова реконструкције зграде у приватном власништву. Док се чиновнички улаз окористио овом понудом, у радничком виши спратови гунђају зато што плаћају земљарину, а нижи не осећају одговорност за кров или лифт. Ипак, опасност да се део зграде сруши нагнала је станаре да се окупе на једној скупштини. Стари председник кућног савета грдио је нову власт Србије. Критика је била опсежна. Нагласио је да је стара власт „изградила” зграде а нова није у стању ни да их о свом трошку поправи. За већину окупљених и 140 динара месечне накнаде за чишћење показали су се као непремостива препрека. Понеки власници станова који вреде по 100.000 евра, изјавили су да ће плаћати чишћење зграде ако из ње буде избачен становник подрумског социјалног стана. Нова председница је помирљиво понудила решење: удео у реконструкцији зграде могла би да финансира она, наравно уколико јој зграда поклони преосталу заједничку просторију. После дуже огорчене расправе предлог је пропао зато што је нестало кворума.

Реч је о једном малом примеру. Он нема везе са ратовима, државним неуспесима, економским кризама или међународним заверама, али зато јасно показује важне изворе тешкоћа нашег друштва. Све тезе о отпорима модернизацији и нацији заробљеној у прошлости, одлазе у други план пред колосалним неуспесима мегаломанске модернизације: од непрежаљеног, пропалог југословенства до неодрживо брзе индустријализације и урбанизације. За овакву ситуацију одговорне су пре свега елите. Њихова непромишљеност је свему значајно допринела. У будућности би њихова идеја и жртва могле да донесу опоравак. Нажалост, у Србији су елите већ деценијама, слабијег квалитета од народа из кога су потекле…