Површност или арогантност?

Новинарка „Политике“ Биљана Митриновић испољила је непогрешив новинарски инстинкт да међу учесницима конференције „С оне стране зида“ (Београд, 13–16. 12. 2009) одабере баш турског професора Солија Озела и с њим уприличи интервју. „Политикa“ је овај разговор објавила 9. јануара 2010, под насловом „Турска на Балкану жели стабилност, а не доминацију“. О Турској се у последње време код нас много говори и пише, па је свакако било корисно ослушнути један репрезентативни глас и с турске стране. Интервју је, дакле, пун погодак, без обзира на садржинско сиромаштво и низак интелектуални ниво одговора које је професор Озел дао. Рекох да је репрезентативан, што не мора значити и ауторитативан. Баш такав какав је, овај разговор, ако се само уме прочитати, сазнајно може бити веома продуктиван. Да ли се професор Озел одлучио да говори баш онако како је говорио услед индиферентне површности или, пак, бахате арогантности, мање је важно. И у једном и у другом случају скицирао је веран (ауто)портрет одређеног типа савременог турског интелектуалца и уверљиво илустровао ментални однос који он гаји према Балкану и Србији. Јер, да послушамо наш народ: Није важно шта ти каже, него ко ти каже. А ко је господин Соли Озел?

Рођен у Измиру (1958), Соли Озел се, од матурирања у истанбулском престижном Роберт колеџу све до доктората на Берклију, школовао у Америци, а и касније је остварио више студијских боравака на Западу. На Универзитету Билги у Истанбулу предаје међународне односе. У широј јавности Озел је много познатији као политички аналитичар и колумниста неколиких турских листова. Од прошле године је у новопокренутим новинама „Хабертурк“, где је преузео и дужност шефа спољнополитичке редакције. С обзиром на изузетну читаност интернет издања овог листа, Озелови коментари стекли су прилично широку публику, посебно међу (псеудо)секуларном, махом градском популацијом с помешаним осећањима растућег националног, односно неоосманистичког поноса и фасцинације америчким начином живота. Професор Озел има јаке позиције и у свету турског бизниса, тако да уређује „Приватни поглед“, гласило Удружења турских предузетника, а и политички је саветник његовог председника, док је, на страни, миљеник Мортона Абрамовица о чијем се турском издању „Спољне политике“ уреднички стара. Шта је такав професор Озел имао да поручи Србима? Мало шта. Њега ни Србија ни Београд уопште не занимају, тако да је на постављена питања одговорио општим местима, неконзистентним фразама и неколиким клишеима из арсенала „политички коректног“ говора, намењеног публици за коју му је потпуно свеједно шта ће о његовом интервјуу мислити. Значи ли то да је професор Соли Озел необавештен и некомпетентан? Не, никако! Он је о Србији и Балкану само лежерни разносач важеће опште мимикријске, неоосманистичке мантре о жељи Турске да допринесе стабилности и просперитету региона, за шта је квалификована, па и обавезана носталгичним сећањем на златне векове османског господства у овим крајевима.

Соли Озел је у Турској познат као „амерички човек“. Он се упире да рационализује, како је сам написао поводом избора Абдулаха Гула за председника републике, „амалгам без преседана, сачињен од ислама, капитализма и либералне секуларне демократије“. Озелова главна брига је да се некако одржи пољуљано америчко-турско стратегијско партнерство на Блиском истоку, а, будући и јеврејског порекла, нарочито се предано бави разматрањем формуле спасавања привилегованих турско-израелских односа у контексту померања тежишта или бар диверзификовања спољнополитичких приоритета исламистичке владе у Анкари. За то је он стварно стручан, што налази одраза и у начину на који говори о Балкану. Балкан не би смео (п)остати зид, већ пут Турској ка Западу. Идеја је, дакле, инструментално, транзитно, а не регионално усредсређена. Балкан као средство, а Србија као „пролаз према Европи“. Као у време Мехмеда Освајача. Али, забога, не, то није неоосманизам, већ Турска само подржава „активизам“ у смислу успостављања веза покиданих у последњих сто година! А то што министар Давутоглу усред Сарајева говори о обнови османског Балкана последица је његовог топлог пријатељства с Алијом Изетбеговићем и малезијских искустава с избеглицама из Босне. Треба разумети човека... И све тако, ред флоскула, па ред стереотипа, логички неповезано и противречно, а заправо потцењивачки према читаоцима, јер „не постоји ништа што Турска ради овде, а да је у супротности са интересима или САД или ЕУ“, умирује нас ионако Озел. Хвала, али ми знамо да чак ни то није баш сасвим тако.

професор универзитета