До последње паре

Најаве политичара, али и појединих чланова владе, да би се у случају раста привредне активности могле повећати пензије и плате, не само да је опасан политички маркетинг, већ и прилично пренебрегавање упозорења светских економских мудраца – да опоравак светске финансијске и економске кризе неће доћи ни за неколико година.

Одакле нама, који умногоме зависимо управо од оживљавања светске економије, поготово европске, потреба и жеља да се уљуљкујемо у лепим жељама по систему „шта би било кад би било” и да на основу тога већ обећавамо више пензије, плате, социјална и друга давања?

Ни речи о ономе што нам као хлеб недостаје – да евентуални „вишак”, ако о њему уопште може бити речи у више него скромном националном колачу, усмеримо у инвестиције. Али, то није политички уносно. Иако, судећи по свим политичким сондирањима, ванредни избори нису ни на видику осиромашеним грађанима шаљу се крајње неупутни сигнали: „Стрпите се још који месец, криза је на измаку, а с њеним репом ево повишица и лагоднијег живота”. Као да тиме све решавамо и гладну годину смењује благодат.

Да ли је баш тако?

Влада, ММФ, али и веома озбиљни економисти изашли су у јавност с прогнозом да би овогодишњи раст БДП-а у најбољем случају могао бити тек 1,5 одсто. И шта бива?

Година је кренула нимало оптимистички. Не само због актуелне кризе курса, већ и услед праве „епидемије” штрајкова радника из десетак фабрика. Али, и без тих нимало добрих привредних дамара са терена, последња истраживања очекивања првих људи у неколико стотина предузећа нису нимало оптимистичка. Напротив, стрепња је да не буде само горе.

Откуд онда нада да би наш БДП могао бити у позитивној зони?

Управо на ономе што нас је и свих минулих година уљуљкивало, да наша економија, с узастопним растом БДП-а од преко пет процената годишње, почива на високим стопама раста услуга – од телекомуникационих (мобилна телефонија) до финансијских и других непроизводних услуга. Оно од чега се „живи”, што се извози – немамо. Разменљива добра су нам у паду. Србија је постала деиндустријализована земља. Осим сировина, хране, мало хемије и челика… списак експортних производа је крајње танак, а зарада од њих минимална.

Те и сличне чињенице нису непознате онима који шире популистичка обећања о већим пензијама и платама. Руку на срце, лепо је надати се бољем и чинити да до њега дође, али то је само једна страна медаље. Друга је економски много болнија – да се може делити само оно што се створи. А ми осим обећања и лепих жеља, за сада, немамо ништа од тога створили. Чак се, ваљда да би било уверљивије самообмањивање, провлаче рачунице шта бисмо и колико могли да поделимо ако којим случајем БДП догура до четири или пет одсто.

А шта ако не буде ништа од тога?

Ништа. Као да смо први пут погрешили у процени. Баш као и у оној причи из 2008. да ће нас светска финансијска и економска криза мимоићи, а ми од ње чак и профитирати.

Задуживаћемо се по свету или ћемо наставити да се као и до сада дефицитарно финансирамо. То смо бар научили. У економској историји Србије не постоји ниједна година у којој је прављен ребаланс буџета надоле. Увек навише. Чему онда недоумица.

У таквим околностима, без јасног става владе, али дате речи ММФ-у, почиње ценкање са незадовољним радницима из појединих јавних предузећа и штрајкачима који с пруга прелазе на магистралне путеве са истим захтевом – дајте нам наше зарађене паре. А то што иза тих пара, које нештедимице обећавамо, не стоји ама баш ништа, никаква производња и реална роба, па чак ни виртуелне услуге, већ само нада да ће нам можда бити боље – никоме ништа. Важан је политички маркетинг до последње паре, а то је већ годинама у овој земљи најуноснији и најплаћенији посао.