Do poslednje pare

Najave političara, ali i pojedinih članova vlade, da bi se u slučaju rasta privredne aktivnosti mogle povećati penzije i plate, ne samo da je opasan politički marketing, već i prilično prenebregavanje upozorenja svetskih ekonomskih mudraca – da oporavak svetske finansijske i ekonomske krize neće doći ni za nekoliko godina.

Odakle nama, koji umnogome zavisimo upravo od oživljavanja svetske ekonomije, pogotovo evropske, potreba i želja da se uljuljkujemo u lepim željama po sistemu „šta bi bilo kad bi bilo” i da na osnovu toga već obećavamo više penzije, plate, socijalna i druga davanja?

Ni reči o onome što nam kao hleb nedostaje – da eventualni „višak”, ako o njemu uopšte može biti reči u više nego skromnom nacionalnom kolaču, usmerimo u investicije. Ali, to nije politički unosno. Iako, sudeći po svim političkim sondiranjima, vanredni izbori nisu ni na vidiku osiromašenim građanima šalju se krajnje neuputni signali: „Strpite se još koji mesec, kriza je na izmaku, a s njenim repom evo povišica i lagodnijeg života”. Kao da time sve rešavamo i gladnu godinu smenjuje blagodat.

Da li je baš tako?

Vlada, MMF, ali i veoma ozbiljni ekonomisti izašli su u javnost s prognozom da bi ovogodišnji rast BDP-a u najboljem slučaju mogao biti tek 1,5 odsto. I šta biva?

Godina je krenula nimalo optimistički. Ne samo zbog aktuelne krize kursa, već i usled prave „epidemije” štrajkova radnika iz desetak fabrika. Ali, i bez tih nimalo dobrih privrednih damara sa terena, poslednja istraživanja očekivanja prvih ljudi u nekoliko stotina preduzeća nisu nimalo optimistička. Naprotiv, strepnja je da ne bude samo gore.

Otkud onda nada da bi naš BDP mogao biti u pozitivnoj zoni?

Upravo na onome što nas je i svih minulih godina uljuljkivalo, da naša ekonomija, s uzastopnim rastom BDP-a od preko pet procenata godišnje, počiva na visokim stopama rasta usluga – od telekomunikacionih (mobilna telefonija) do finansijskih i drugih neproizvodnih usluga. Ono od čega se „živi”, što se izvozi – nemamo. Razmenljiva dobra su nam u padu. Srbija je postala deindustrijalizovana zemlja. Osim sirovina, hrane, malo hemije i čelika… spisak eksportnih proizvoda je krajnje tanak, a zarada od njih minimalna.

Te i slične činjenice nisu nepoznate onima koji šire populistička obećanja o većim penzijama i platama. Ruku na srce, lepo je nadati se boljem i činiti da do njega dođe, ali to je samo jedna strana medalje. Druga je ekonomski mnogo bolnija – da se može deliti samo ono što se stvori. A mi osim obećanja i lepih želja, za sada, nemamo ništa od toga stvorili. Čak se, valjda da bi bilo uverljivije samoobmanjivanje, provlače računice šta bismo i koliko mogli da podelimo ako kojim slučajem BDP dogura do četiri ili pet odsto.

A šta ako ne bude ništa od toga?

Ništa. Kao da smo prvi put pogrešili u proceni. Baš kao i u onoj priči iz 2008. da će nas svetska finansijska i ekonomska kriza mimoići, a mi od nje čak i profitirati.

Zaduživaćemo se po svetu ili ćemo nastaviti da se kao i do sada deficitarno finansiramo. To smo bar naučili. U ekonomskoj istoriji Srbije ne postoji nijedna godina u kojoj je pravljen rebalans budžeta nadole. Uvek naviše. Čemu onda nedoumica.

U takvim okolnostima, bez jasnog stava vlade, ali date reči MMF-u, počinje cenkanje sa nezadovoljnim radnicima iz pojedinih javnih preduzeća i štrajkačima koji s pruga prelaze na magistralne puteve sa istim zahtevom – dajte nam naše zarađene pare. A to što iza tih para, koje neštedimice obećavamo, ne stoji ama baš ništa, nikakva proizvodnja i realna roba, pa čak ni virtuelne usluge, već samo nada da će nam možda biti bolje – nikome ništa. Važan je politički marketing do poslednje pare, a to je već godinama u ovoj zemlji najunosniji i najplaćeniji posao.