Страх од империје

Руски Савет федерације (Горњи дом парламента) требало би данас да изгласа уредбу којом се дозвољава ангажовање специјалних јединица армије РФ изван граница матичне државе. Поменута уредба, са неограниченим роком важења, даће право председнику Русије да у борби против тероризма, а ради заштите руских грађана у иностранству и других облика угрожавања Руске Федерације, користи специјалне јединице и контраобавештајну службу било где у свету где је то неопходно. Све поменуто требало би да буде у складу са чланом 3, став 10, Закона о одбрани од тероризма, али и са одговарајућим прописима УН. 

Према речима председавајућег Савета федерације Сергеја Миронова, које је пренела агенција Интерфакс, у борби против међународног тероризма посебан акценат је стављен на коришћење специјалних и контраобавештајних служби које су саставни део оружаних снага руске армије. И у најављеној уредби ће ова веза бити значајно наглашена.

Потреба за доношење једног оваквог решења постојала је и раније, али је она додатно актуелизована после недавне отмице и убиства петоро руских дипломата у Ираку, објаснио је Миронов.

 "Чувари демократије"

Нема сумње да ће одлука о могућим акцијама руских специјалаца изван граница РФ изазвати додатни талас сумњи у "демократском свету". Посебно ако се има у виду чињеница да већ за десетак дана у Санкт Петербургу почиње самит осам најмоћнијих држава света, који су многи на Западу, посебно у САД, већ сада схватили као одличну прилику за обрачун са политиком Москве.

Неспоразум који је настао између, такозваних, "чувара демократије западног типа" и нове руске политике, оличене у председнику Владимиру Путину, сасвим је разумљив. Наиме, током неколико последњих година Русија је себе промовисала као државу са озбиљном влашћу, независном међународном политиком и, што је по њене противнике и најболније, као јаког економског играча. И то у светским оквирима.

Сваки потез руског руководства прати се са посебном пажњом. Од промена цена енергената и стратегије њиховог дистрибуирања иностраним партнерима, па преко одбране сопствених стратешких интереса на просторима бившег Совјетског Савеза, до регулисања рада стотина хиљада невладиних организација и слободе медија. Све је под лупом и у свему се траже остаци духа из совјетских времена.

И управо ту је грешка. Русија одавно није Совјетски Савез, мада се није одрекла неких совјетских симбола повезаних, пре свега, за најтеже доба Великог отаџбинског рата, када су Запад и Москва (као и непосредно после терористичких напада на Њујорк и Вашингтон 2001) барем на неко време схватили сврху и неопходност заједништва. Али Русија је и поред тешког економског и политичког колапса који је доживела по распаду СССР-а остала оно што је била вековима пре тога – велика и истинска империјална сила. Одрећи се таквог статуса било би неодговорно и према садашњим генерацијама и према онима који су ту империју стварали. Идеологија у томе нема много места. Тога су свесни и на Западу, али у недостатку других јаких адута, очигледно, најлакше је вратити се распореду карата из времена "хладног рата".

Подсетимо, својевремено, приликом жучних расправа о заштити животне средине и прихватању или неприхватању Протокола из Кјота, амерички председник Џорџ Буш је целом свету јасно ставио до знања да је његов превасходни циљ заштита интереса САД, без обзира на цену коју ће при томе морати да плате било противници било партнери Вашингтона.

Протеклих неколико месеци сведоци смо таквог става и када је у питању борба против међународног тероризма. Наиме, америчке обавештајне службе ни за тренутак се нису либиле да се ставе изнад демократски изабраних влада великог броја европских земаља. Посебно "нових". Тајни летови и затвори на неамеричким територијама навели су Европљане да се с правом упитају ко, у ствари, командује њиховим животима.

Сличан начин понашања спроводи се и на терену медија. Испаљујући салве протеста против "гушења слободе штампе у Русији", Вашингтон истовремено кидише на "Њујорк тајмс" и друге америчке листове због тога што су обелоданили неуставне радње појединаца из државне администрације.

Пријатељство и интереси

Оно, међутим, што највише иритира Америку јесте растућа самосталност Русије на међународно-политичком плану. Све што је Борис Јељцин оклевао да уради, Владимир Путин чини са пуно уверења. Много пута истицано лично пријатељство руског и америчког председника остаје добар оквир за међусобно разумевање, али државну политику Путин, условно речено, тумачи слично Бушу – Русија сама одређује сопствене интересе и сама се бори за њихово остварење. Управо то је став истинске империјалне силе, без икаквих негативних конотација таквог статуса.

То у реалном животу значи да ни противници ни партнери нису увек на истој страни планете. Свет се мења. Отворени позиви на сарадњу упућени из Москве моћним земљама далеког и средњег истока, пре свега Кини, Јапану, Индији па и Ирану, нису случајни. Овај део наше планете за Русију је једнако важан као и западни, па чак и важнији. Јер реч је о земљама које представљају будућност света. Како својом многољудношћу и дубоким историјским коренима тако и својим економским потенцијалом.

Америку свакако боли што су тога све свеснији и традиционални савезници у Европи који су се и сами нашли на муци како да одговоре на оволику рационалност Москве. Не чуди стога што се пред самит у царској престоници многи подсећају некадашње моћи Русије и страхују од њеног поновног буђења. Бука која се диже око заштите људских права, кредибилности Москве као пословног партнера или јаснијег дефинисања спољнополитичких приоритета, само служи да прикрије поменути страх.