Распродаја Манчестера: „Олд трафорд”, Руни, Карингтон...

Први знаци да баш све и није „мед и млеко” када је Манчестер јунајтед у питању, постали су уочљиви почетком 2009. Глобална економска криза озбиљно је уздрмала чувени и енглески и светски фудбалски клуб, оголивши дотадашњи начин пословања.

Пре неки дан Малком Глејзер, власник „Црвених ђавола”, објавио је своје писмо о намерама у коме објашњава како намерава да избегне омчу око врата.

Начини за преживљавање

У тражењу спаса од таксиметра који неумољиво откуцава, а реч је о дуговима у висини од око 790.000.000 евра према банкама и хеџ фондовима, амерички милијардер је одлучио да спас потражи у новом рефинансирању обавеза понудивши као залог 564.000.000 евра у акцијама клуба. И не само то, јер није довољно, већ је наговестио да су продаја светиње, планетарно препознатљивог стадиона „Олд трафорд”, али и фудбалске академије у Карингтону, као и распродаја најбољих играча (Вејн Руни пре свих) опције о којима се најозбиљније размишља у тражењу начина за преживљавање.

И како то сад одједном Манчестер јунајтед у тешким проблемима? Зар га чувени лист „Форбс” није у августу 2009. проценио на 1.467.000.000 евра? Зар из године у годину клуб није увек био први на свим листама када је профит у питању? Шта је са парама од моћних спонзора? Где је новац (реч је о суми од 94.000.000 евра) од продаје Кристијана Роналда Реалу?

Фудбал је сигурно један од најпрепознатљивијих заштитних знакова Енглеске, али криза „не поштује” традицију. Одговор на горе постављена питања налази се у начину како је Глејзер и стигао до власништва Манчестера.

Цео посао око преузимања био вредан је 923.000.000 евра, а Глејзеров „напад” на „црвене ђаволе” био је дуг две године. У марту 2003. он је купио првих 2,9 одсто акција Манчестера, два месеца пошто је његова Тампа освојила Супербоул. Оно што повезује ова два податка јесте да је тада 74. годишњи Глејзер, власник НФЛ шампиона, тих дана одлучио да прошири своју спортску империју.

(/slika2)У јуну 2004. Глејзер је поседовао 20 одсто акција Манчестера, а већ у октобру исте године удео у власништву клуба износио је 28,2 одсто. Од новембра почињу агресивни напади и понуде се ређају у интервалима од два месеца, да би практично све било одлучено 12. маја 2005. када су ирски бизнисмени Џ. П. Мекманус и Џон Манијер, пратећи „говор новца”, одлучили да продају свој удео од 28,7 одсто акција. Глејзер је стигао до 57 одсто, па му је у истом дану Шкот Хари Добсон, власник многобројних рудника угља, продао својих шест одсто. Следећих 14 одсто пазарио је од малих акционара који нису могли да одоле Глејзеровој понуди (3,4 евра по деоници) већој за 20 центи од оне на берзи.

Мали акционари нису успели

Навијачи са 17 одсто акција, окупљени у свом удружењу „Уједињени деоничари”, покушали су да од јапанске инвестиционе банке Номура добију кредит како би на тржишту купили око 10 одсто акција и спречили Глејзера (саветовала га је фирма НМ Ротшилд) да од Манчестера (консултант Мерил Линч) направи приватно власништво и повуче га са берзе. Глејзер је био бржи стигавши до неопходних 75 одсто. Повукао је клуб са Лондонске берзе и убрзо купио и све преостале деонице, претворивши га у приватну компанију.

Реаговала је и британска влада, истина када је све већ било готово (свака сличност са овдашњим ситуацијама је случајна), рекавши, по писању „Сандеј телеграфа”, да ће променити закон и у будућности онемогућити овакав вид куповине.

Навијачки народ Манчестера био је на ногама и у узаврелим страстима, веома наоштрен (и данас, најблаже речено, не воле америчког бизнисмена) против Глејзера за кога су говорили да „не зна шта је фудбал и да ће клуб због њега изгубити душу”. Симпатизери су претили и бојкотом утакмица и бојкотом свега што је на себи носило заштитни знак Манчестера.

Већ тада када на светском финансијском небу није било ни „к” од кризе многи су упозоравали да је цео посао високо ризичан. Ево и зашто. Глејзер је у трансакцију ушао са нешто мање од трећине сопственог новца, док су остатак покриле банке (камате од два до осам одсто) и хеџ фондови (камате Цитадела, Ох Зифа и Пери капитала биле су 14,25 одсто).

У међувремену се Глејзер, кога су амерички новинари описивали као човека који воли да прави новац од свега што купи, оглашавао помирљивим саопштењима типа „моја породица је одувек навијала за Манчестер”, очигледно желећи да лопту приземљи у најбржем могућем року, знајући да је часовник већ почео неумољиво да откуцава.

Паре позајмљене од клуба

Глејзер (рођен 1928, лично богатство „Форбс” је проценио на 1.100.000.000 евра данас) је седамдесетих година прошлог века зарадио прве велике паре паметно инвестирајући у послове са некретнинама и приколицама за аутомобиле. У осамдесетим годинама почео је да улаже у шопинг молове, касније и у производњу „еир – бегова” за аутомобиле. Покушаји да постане власник компанија Формико (дизајн кухиња) и Харлеј Дејвидсон (мотоцикли), икона америчког стила живота, као и безбол тима Л. А. Доџерс од медијског могула Руперта Мардока, говоре да је одувек размишљао глобално. Али се сада, добро прерачунао.

Под Глејзеровом управом Манчестер је стигао до три узастопне титуле у Премијер лиги, освојена је Лига шампиона, новац се сливао са свих страна, али је одлазио на враћање камата, главнице су се само увећавале. Или су паре завршавале, у протекле три и по године у џеповима породичне мануфактуре (има пет синова и кћер и сви су неки директори у Манчестеру): чак 27.000.000 евра, што у виду позајмица од клуба, што као плата и бонуси, Глејзерови су испумпавали из своје фирме (и овде је свака сличност са Србијом случајна).

За разлику од САД у Енглеској је дирнути у клупска обележја или само променити име „Олд Трафорду”, јерес о којој је чак забрањено и размишљати. Мало је вероватно (мада нас је криза научила да више ништа није недодирљиво) да ће тим путем Глејзер ићи. Оно што се намеће као пословни потез јесте продаја Манчестеровог „Земунела”, комплекса од 14 терена, ресторана и осталих пратећих објеката на 44 хектара, а највероватније и на распродају играчког кадра.

Нови зајам, где су акције гаранција, омогућиће Глејзеру да извесно време лакше дише и да тако, што брже може, сервисира обавезе према хеџ фондовима, јер је тај позајмљени новац и најскупљи. Коначна идеја је да клуб финансијски консолидује, таман толико да га прода између 1,1 и 1,2 милијарде евра. А данас, за такву цифру, нема баш превише интересената, па био то и славни Манчестер јунајтед...

Ратко Павловић