Мост до друге стране

Специјално за Политику
САРАЈЕВО, јул – Да би развијао свест о јединственом богатству културних традиција људи који живе у многонационалним пограничним срединама, Кшиштоф Чижевски, пољски писац и есејиста, основао је "Бордерланд Фондацију" и покренуо путујући "Кафе Европа". Од 1990. непрекидно окупља интелектуалце и проширује активности којима упућује на сарадњу и процесе прожимања култура. Недавно је у Сарајеву окупио више од педесет угледних интелектуалаца, културних званичника, писаца, из балканске регије али и света. На тродневном међународном културном форуму, у организацији ПЕН центра Босне и Херцеговине, Бордерланд Фондације из Пољске и Фондације Александер Лангер Штифтунг из Италије, у просторијама Медија центра било је одржано неколико предавања и дискусија а током вечери песници су "Кафе Европа" увели у Бајбуков "Карабит" казујући своје стихове и отварајући дијалоге о босанскохерцеговачкој генерацији младих данас.

ИНТЕРВЈУ

● Како сте дошли на идеју да оснујете Бордерланд Фонда

– То је било 1989. када сам радио у алтернативном позоришту, у некој врсти културне андерграунд опозиције. Изненада смо добили на изборима и преко ноћи сам схватио да у новим околностима нема више алтернативног деловања. Морао сам да се нађем у јавном простору, у изградњи нове Пољске. Тако сам одлучио да моје позориште постане караван те смо заједно са својим породицама отпутовали на исток како бисмо нашли место за себе ван центра. Нашли смо погранично место (borderland), где се више култура среће и живи заједно. И, управо ме је то наслеђе мултикултуралних заједница непрекидно фасцинирало.

Одрастао сам читајући књиге о томе, литерарне митологије, Чеслава Милоша, Гомбровича, на пример. Много пољских писаца упућивало је на ове цивилизације. Ми смо о томе једино сазнавали из књига. Када смо желели да оснујемо Бордерланд центар, главно питање било је како пренети оно што смо научили из књига у реалност Пољске, те 1989. године. И како себе можемо доживети као уметнике, не оне на позорници, јер је то за мене увек било некако неприродно, извештачено. Себе смо нашли у укључивању у заједницу, у посвећивање свог рада проблемима младих генерација, мањина, других култура. То је била главна идеја оснивања центра који смо назвали Borderland of Art, Cultures and Nations.

● Шта сматрате кључним за превладавање граница?

– Видите, то како ми разумемо овај погранични свет, између граница, веома се разликује од разумевања људи са Запада. Јер, они увек при том мисле на земљу која је ближа граници, углавном државној граници, као на пример оној између Сједињених Америчких Држава и Мексика. Наша традиција пограничну зону види сасвим другачије. То је земља где су границе унутра, а не споља. Заједница људи другачије религије, културе, националних осећања, ипак је једна заједница у којој људи живе некако заједно. Наравно, границе се могу и реорганизовати изнутра јер бране своју различитост и не могу се асимиловати и уједначити. За мене границе воде енергију, одржавају изазов да се буде више укључен, да се буде више свестан ко сте ви а ко ваши суседи. Када можете да одржавате баланс, када можете да се суочавате са свим конфликтима и тензијама, онда имате веома богат, потентан и интересантан живот у заједници.

● Да ли сте наилазили на отпор и како сте се суочавали са њим?

– Наравно да смо наилазили на отпор. Ми смо били неки незвани гости, неко ко долази споља, из већих градова, са универзитета у варошима богатих културних наслеђа али уништених и напуштених за време комунизма. У Сејни тако више није било јеврејске заједнице која је некад била веома витална за тадашњу заједницу Пољака, Литванаца, Белоруса, Украјинаца… који су живели заједно али појединачно, као у гетоима, без комуникације једни са другима. Посебно су у почетку били скептични према нама као новопридошлим, запиткујући нас ко смо и чију ћемо страну заузети. Ми смо хтели да обновимо напуштен јеврејски кварт, гробље, стару синагогу – све у самом центру градића. Све је требало да дође у праве руке власника: црква, земља… Људи су почели да се појављују у овом јеврејском кварту мислећи да ће се можда и сами Јевреји вратити. Осећај другог са којим су одувек живели заједно утицао је на то да се питају: "Ко су ови `Бордерландери` што оснивају Бордерланд, јер да су Пољаци, они би основали своје културно друштво, Литванци своје. Шта је то Бордерланд?

За њих је то било, у једну руку, чудно а у другу блиско јер из прошлости памте ова места управо по другима. Кључно је било да нас прихвате управо ти људи, као и то да одбаце своје предрасуде. Јер ми постајемо људи, "други", странци, они који су увек припадали овом друштву и зато су имали кров за нас. Њихов тест је био наш рад, и то посебно са младим људима. Када живите на обали реке, а то је заправо погранични живот, вама су потребни градитељи мостова, људи који ће вам помоћи да направите мост до друге стране иначе неће бити развоја, ни за заједницу нити за живот уопште. И то је оно што сви треба да радимо: померати простор који ће нам омогућавати сусрете и заједништво.

● Кад бисте сумирали Ваш досадашњи рад, шта бисте издвојили као најдрагоценије искуство, оно које даје путоказ за будућност?

– Обновили смо агору која је за заједницу од кључне важности за будућност. После рада у својој малој земљи схватили смо да је укључивање у друга места и регије неопходно. У целом свету постоји проблем са агором, као основом коју делимо заједно и која људима, који живе у дистриктима, одвојеним а суседним просторима, нуди заједнички простор. Агора је збир различитих култура, она је једна нова култура која постоји на свом језику, која не рачуна на вашу националност већ на дијалог у којем је битна различитост. Када имате само разлике, без агоре паралишете свој живот. Наш суштински проблем данас је како променити, осмислити наше демократско друштво које ће подржати различите идентитете. Сада настављамо рад у Индонезији, у Босни, у Трансилванији, у Сједињеним Државама, свугде где постоји исти проблем. Развијамо конкретно умеће. Верујем да је то умеће које треба учити, свакодневно, а ми га непрекидно учимо већ шеснаест година. То није попут једне радионице или једног фестивалског пројекта. Зато је данас немогуће разумети овакав рад без дуге временске перспективе.