2024.

Од дистрибутера интернет телевизије купио сам „испод руке” нелегални аудио-визуелни пакет програма, за свега 28.000 еврића. Чим оду сви из куће, на даљинском управљачу откуцам тајну шифру: 1984–2024 / ОРВЕЛ / ВЕЛИКИ / БРАТ / БЕОГРАД / САОБРАЋАЈ – и из блока нашминканих економско-политичких вести и затворских прича којима ме засипа „Дневник” селим се у стварни, нережирани живот градских улица. Уз пиће, мењам кадрове, усмеравам камере у жељеном правцу и уживам у тродимензионалној слици коју директно са тргова, стадиона, фирми и културних арена преноси последњи модел холограм телевизора дијагонале 320 цм.

Ништа боље нису могли да измисле! Људи су у природној величини, пролазнице најлепше на планети, малтене могу да их дохватим. Мада ћу ову високу технологију морати да отплаћујем до одласка у пензију 2045, тврдим да изум није скуп у односу на задовољство које пружа!

Час сам на Тргу, гледам како се парови сачекују „код коња”, што ме враћа у младост, прошли век и време љубависања – ех, како је било, радо га се сећам... – час сам на Ушћу где се као на траци смењују давнашње звезде рокенрола ишчупане из америчких старачких домова да „фуриозно” наступе пред Београђанима, час сам у „Врту добре наде” где се управо испилило алигаторче звано Смиљка... Пичим преко Саве најзад обновљеном „Газелом” и сјурујем се низ врат велелепне „Жирафе”, обилазим градилиште над Дунавом код Аде Хује где се пред Нову 2025 – шест месеци пре рока! – очекује отварање седмог моста у кинеско-српској изведби, а онда спољним магистралним полупрстеном севам на други крај мегалополиса и настављам мало лаким, мало тешким метроом...

Кад ми се заврти од „вожње” по новим путевима и брзим пругама, притиском на дугме створим се у подземном пролазу на Зеленом венцу: уз Бранденбуршки концерт што ломи са звучника постављених кризне 2009. године, шверцери на картонским тезгама продају гаће, чарапе, шалове, рукавице... Слику коју видим виде и инспектори, али непознат је разлог зашто не реагују и коначно не ослободе суграђанима пролаз до пословне зоне у центру.

На раскрсници Ресавске и Краља Милана кроз црвено светло на семафору нон-стоп тутње џипови чије регистарске ознаке и овако кратковид могу да прочитам. Све чему сам сведок посматрају и у подземном контролном центру за безбедност промета, али прекршиоци не добијају обећане легендарне казнене поене којима су се очигледно само наивни радовали кад је својевремено пре деценију и по донет, већ превазиђени, трипут преправљани закон о саобраћају.

Надгледање је усавршено, по престоници је постављено 4,5 милиона камера, међутим чиновници, службеници, шалтеруше, оператери, полицајци... остали су исти. Менталитет се није променио. Штавише, доскочили смо и модерном добу. Ко има лове – на „правом месту” пазари поглед неке од сигурносних служби и град му је доступан као на длану. Ко је декинтиран – иде у парк на клупу да храни голубове и глуми у „филму” који забавља добростојеће...

Чим ми комунални призори досаде, селим се у футуристичке бизнис куле „трећег Београда”, изникле преко ноћи на левој обали Дунава, где проучавам младе менаџерске наде у минићима. Док ходницима дефилују насмејане, зачешљане, елоквентне, деколтиране, ја бирам маче корпорације...

Чангрља кључ у брави! Жена се вратила раније с посла! Искључујем систем и задржавам дах у полумраку иза фикуса...

Она улази, пере руке, на брзака проверава да ли некога има у стану, а кад се увери да је сама, сипа пићенце и активира уређај. Откуцава на „даљинцу” сопствену шифру! Кад ли је већ стигла да пљуцне 28 хиљадарки за „црни” пакет!? Расипница! Воајерка! Срам је било! „Бацам фарове” кроз лишће и запрепашћен проваљујем њену комбинацију: 1984–2024 / ОРВЕЛ / ВЕЛИКА / СЕСТРА / ТОКИО / НОЋНИ / ЖИВОТ...