Хлебом се човек обраћа богу

Мајданпек – Велики истраживачки пројекат о влашким обредним хлебовима и поманама мајданпечког етнолога Пауна Ес Дурлића после четврт века преточен је у необичну електронску сликовницу, са речником, која сада на интернету изазива велику пажњу светске научне јавности. Упућени кажу да је то због тога што је влашки обредни хлеб у науци готово непознат и што је Дурлић, темељним и помним проучавањем, сачинио једну од најбоље документованих тема српске етнологије.

У минулих 25 година, са невеликом екипом сарадника из Музеја у Мајданпеку, где је дугогодишњи кустос, и једини српски етнолог пореклом Влах, истражио је и проучио сто влашких обичаја- помана, посетивши 70 влашких села у источној Србији. Тако је настало 30.000 фотографија, 140 компакт-дискова, а снимљена су и два етно-филма. Све је обрађено компјутерски, софтвером који је сачинио сам аутор и – однедавно се на интернету појавила електронска форма књиге „Свети језик влашког хлеба”.

Дурлић је најпре позван у Нови Сад, где је Димитрије Вујадиновић из Балканкулта у септембру поставио изложбу обредних хлебова поводом Трећег међународног фестивала хлеба. Интернетска сликовница ових дана треба да буде преточена у штампану књигу на српском језику, а јавили су се и из познатог највећег светског Музеја хлеба у Улму, у Немачкој, с молбом да књига буде штампана и у овој земљи, са предговором аутора. Овај музеј понудио је Дурлићу и помоћ да даље истраживање влашког хлеба настави и у Румунији, Бугарској и свим подручјима Балкана где живе Власи.

Јавили су се за сарадњу из Букурешта, из тамошњег румунског Музеја села, као и из Шпаније, да књига буде штампана и у тим земљама.

Указала се тако јединствена прилика да овај свестрани истраживач прошлости источне Србије, рођен у Рудној Глави, код Мајданпека, представи нашој и светској научној јавности шта је све до сада учинио и као археолог који је на Власцу, код Лепенског вира, пре три године открио жртвеник – камени блок са најстаријом писаном поруком на планети Земљи.

„Управо у мојој Рудној Глави откривен је најстарији рудник у Европи и званично доказано да смо европски завичај метала. А само десетак километара даље, ваздушном линијом, налази се Лепенски вир на Дунаву, чувен по својим праисторијским монументалним скулптурама. Најзад, Власац је два километра узводније, где је пронађен жртвеник са графизмима, који предисторију писма померају чак за неколико миленијума”, каже Дурлић.

Тако је бивши учитељ из Рудне Главе понет открићима кренуо и сам у трагање, наоружан најпре фотоапаратом и магнетофоном, касније камером и компјутерском техником. Радознали теренац завршио је, у међувремену, и етнологију на Филозофском факултету у Београду. Учио је и на терену од наших великана, академика Драгослава Срејовића и Борислава Јовановића. Ходао је данима, скицирао, снимао, упоређивао.

У предговору немачком издању књиге и у одговору на румунску понуду, Дурлић наводи да је управо откриће на Власцу утицало да промени угао гледања на влашке хлебове.

– Уместо са становишта „теорије бескрвне жртве” почео сам да их посматрам са становишта „теорије комуникације”, према којој је сваки обредни хлеб „реч” из светог језика којим се човек обраћа боговима, у чврстом уверењу да му једино такав разговор може обезбедити бесмртност.

Растумачио је симболику чудесних „шара” на хлебовима, које се чувају вековима и схватио да је на правом путу да на прави начин тумачи необичну и оригиналну културу, каква се више нигде на тлу Европе не може наћи.

– Реч је о особеној влашкој људској заједници, посебној у односу на Румунију и у односу на Србију. А „Сликовница” је само бисер из ризнице коју Власи чувају од самог освита европске цивилизације, и то у делу Европе где је та цивилизација и настала – објашњава Дурлић.

Аутор „Сликовнице” је убеђен да ће обредни влашки хлебови преживети, захваљујући и ономе што је он о њима до сада записао. Истина, вели, смањиће се број жена које ће умети да их праве, јер то искључиво раде само Влахиње али, „хлебна писменост” је још добро очувана у Горњем Поречу, Горњем Пеку, Хомољу и Црноречју. Дурлић верује да ће се изборити да Мајданпек и Србија добију и Музеј влашког хлеба.

Стојан Тодоровић

-----------------------------------------------

Преживели матријархат

Међу знаковима на влашким обредним хлебовима, истраживача Дурлића су посебно импресионирали „свастика” и „мош” (старац, предак). „Свастика” у влашкој танатолошкој симболици заузима централно место и то је, вели Дурлић, један од најстаријих симбола који прате човека широм планете више од двадесет миленијума. Међутим, за њено постојање у влашком култу мртвих у науци се не зна ништа, чак ни то да ли су из ње произашли многи други симболи.

Хлеб „мош” има на себи укрштена два најстарија позната симбола: „свастику” и „крст са полумесецима”. Занимљиво је, вели Дурлић, да је реч мош једна од оних малобројних дачких речи које су преживеле романизацију. Истовремено, та реч се налази у имену највећег дачког божанства Zalmoxisa.

О овим и другим знацима на обредним хлебовима у обредном животу Влаха воде рачуна жене, с колена на колено. Мушкарци су из тога искључени. У том погледу, заједница Влаха у источној Србији, вели Дурлић, још живи у матријархату.