Све више младих на литургијама у храмовима

Већина младих у Србији изјашњава се као религиозна, а црква ужива високо поверење припадника генерације зед и често је на овој скали рангирана одмах иза војске. Да се Српска православна црква (СПЦ) већ годинама котира као једна од три институције којима млади највише верују – уз војску и полицију – указују подаци из последњег Алтернативног извештаја о положају и потребама младих Кровне организације младих Србије. Такође, подаци из последњег пописа становништва о вероисповести и националној припадности показују да се око 80 одсто младих изјашњава као религиозно, а од тог броја преко 95 процената њих себе идентификује са православљем. За већину њих религиозност је уско повезана са националним идентитетом – бити Србин за многе аутоматски подразумева православну вероисповест, чак и ако нису активни верници.

Да не треба да чуди податак да велики проценат младих изражава своју припадност православној вери, јер се веронаука учи у школама од 2001. године, каже за „Политику” психотерапеут Данило Михајловић, доцент Православног богословског факултета у Београду.

„Многе младе особе уточиште препознају у цркви, јер је породица често удаљена од Бога и не може да пружи ту врсту прихватања. Не бих рекао да су данашњи млади конзервативнији од претходних генерација, већ су отворенији према вери. Дубоко у себи они осећају један позив од Бога, много снажније од претходних генерација којима је вера била забрањивана. Они проналазе много дубљи смисао сопственог живота кроз однос са Богом, а већина њих Бога препознаје као личност, односно заједницу три личности. Рекао бих да млади разумеју да би се концепт живота без Бога срушио као кула од карата”, каже наш саговорник.

Он примећује да је ново столеће, упркос песимистичким и неоснованим предвиђањима да ће 21. век бити век без религије, донело аутентичну духовност.

„Млади се веома интересују за религију, храмови су препуни оних који долазе на недељне литургије и све више њих доводи своје родитеље. Многи се чуде откуд толико људи у Немачкој у православним црквама... Мислим да младе генерације имају снажну потребу за оном ’сољу’ о којој се говори у Светом писму, у којем се каже да су ’хришћани со свету’”, закључује Михајловић.

Истраживање агенције „Ипсос” које је обављено почетком ове године показало је да 22 одсто становништва редовно пости, али је истраживаче изненадио податак да у уздржавању од хране предњаче млади – чак 28 одсто припадника генерације зед редовно практикује пост. Међутим, овај податак треба сагледати у ширем контексту, јер друга истраживања сведоче да су рођени између 1995. и 2010. године све више окренути вегетаријанској исхрани и бризи о животињама – они не једу месо, јер не желе да се животиње убијају због њихове исхране и због самоодрживости екосистема. Осим тога, један број њих пост често доживљава као „детокс” тела и ума, или паузу од друштвених мрежа и дигиталног загађења. Због тога многи од њих посте током целе године, а не само уочи великих верских празника.

Студија Фондације „Фридрих Еберт”, која нуди шири социолошки увид у идентитет младих, указује да код младих постоји јасна разлика између „декларативне” и „практикујуће” религиозности, односно одласка у цркву, а већина селективно бира које ће савете цркве примењивати у свакодневном животу. Религиозност младих често је везана за идентитет и обичаје, док је учесталост практиковања религијских обреда мања у односу на декларативно изјашњавање. Иако су религиозни, млади не стављају религију у врх својих животних вредности, међу којима су високо позициониране лична слобода и сигуран посао, оцењујући њену важност просечним оценама. У контексту Балкана, млади у Србији спадају у групу са високим процентом верника, заједно са њиховим вршњацима из Хрватске и БиХ. Подаци говоре да само око седам до десет одсто младих сваке недеље одлази на литургије, мање од половине њих посећује цркву само за велике празнике или породичне догађаје, као што су слава и крштење.

Општи тренд повратка традицији

Нека социолошка истраживања показују да, иако је тренд повратка традицији општи, интензитет варира у зависности од дела Србије. За Београд је, примера ради, карактеристична индивидуална религиозност, а млади у престоници чешће комбинују православље са елементима селф-хелп психологије. У централној и западној Србији веза између породице, цркве и локалне заједнице је најчвршћа, а одлазак у цркву често представља колективни чин и ствар васпитања. За Војводину је карактеристичан мултиконфесионални приступ, а због мешовите средине, религиозност је често сведенија, али постоји висок степен поштовања према верским празницима различитих заједница. У јужној и источној Србији религиозност је прожета народним обичајима, а млади у овим крајевима често спајају црквена учења са локалним веровањима и обичајним правом.

Православни инфлуенсери

Психолози примећују да након пандемије вируса корона и услед глобалне нестабилности, млади све чешће траже одговоре у вери, а црква се доживљава као „уточиште” од стреса и анксиозности која је данас присутна код скоро сваке друге младе особе у Србији. Религија младима нуди јасну структуру и осећај припадности у свету који доживљавају као непредвидив. С обзиром на то да су друштвене мреже постале примарни извор информација за младе, оне су значајно обликовале начин на који они практикују и доживљавају религију. Друштвене мреже су демократизовале религијски дискурс, али су га и визуелно прилагодиле трендовима, па се на „Тиктоку” и „Инстаграму” појавио нови талас „православних инфлуенсера” – младих монаха и теолога који кроз кратке форме у виду „рилсова” одговарају на свакодневне дилеме младих. То је приближило цркву генерацији зед, чинећи религију „мање формалном, а више применљивом”.