Ново лице Србије

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 17. јануара – Слика Србије, која је дуго била оличена у испошћеном ратном криминалцу из хашке суднице, данас је у све већој мери широки осмех њеног енергичног министра спољних послова, 34-годишњег Вука Јеремића, дипломца Кембриџа и Харварда.

Овако почиње „Суботњи профил” у „Њујорк тајмсу”, посвећен управо шефу наше дипломатије, уз констатацију да је он министар „најпрозападније владе коју је Србија икад имала”, владе која „агресивно стреми чланству у Европској унији и добрим односима са Сједињеним државама”.

Па ипак, пише „Тајмс”, у врху агенде овог „младог либерала чији течни енглески звучи више бронксвилски (Бронксвил је изузетно богата варош у држави Њујорк, у којој је некада живео и Џон Кенеди – прим. доп.) него београдски, „питање је које је Србији донело много проблема: отцепљена покрајина и самопрокламована нација Косово”.

„Чињеница да један страсно проевропски политичар има овакву позицију о Косову многе збуњује... Косово је наш Јерусалим; не можете га третирати другачије него наш Јерусалим”, преноси амерички лист речи нашег министра, као и његово објашњење да Србија свој проблем неће решавати оружјем, било директно или преко паравојних група, већ кроз институције као што је Међународни суд правде.

Дописник Николас Кулиш је с Јеремићем разговарао уочи (нашег) Божића. Он америчким читаоцима предочава да је српски министар на мукама да западној јавности објасни како је репутација Србије из Милошевићевих година засењена (новом) реалношћу да је она данас демократија чији су бирачи два пута на председничким и парламентарним изборима одабрали прозападне кандидате, „упркос националистичким осећањима после сецесије Косова”.

Подсећајући да је министар спољних послова постао у 31. години, „у очима многих Срба исувише млад и неискусан да би му се поверило најважније национално питање”, новинар америчког листа наводи да је Јеремић водио веома тешку битку за Косово, лобирајући владе широм света да не признају независност српске покрајине, поставши успут један од најпопуларнијих политичара Србије.

Преноси затим Јеремићево уверење да је његова младост, уместо хендикепа, нека врста предности у послу који обавља јер су његови саговорници „радознали да чују шта има да каже неко ко је тако различит”. Кулиш напомиње да је Јеремић за две године посетио 90 земаља, а само лане у авионима провео 700 сати, отприлике 29 дана.

На примедбу да га противници управо због његовог става о Косову сматрају прикривеним националистом, који једно говори у иностранству а друго код куће, Јеремић је одговорио да не мисли да је националиста, уз објашњење да је „пола Босанац а пола Србин” – прадеда по мајци му је Нурија Поздерац, истакнути муслимански политичар из времена пре Другог светског рата, који је, као партизан погинуо 1943, док му је деда са очеве стране, као војник краљевске југословенске војске већи део рата провео као ратних заробљеник у логору Дахау.

Из Јеремићеве биографије се наводи и да је 1997. основао организацију српских студената у иностранству, као и да се одлучио да ради за своју земљу током НАТО бомбардовања Србије. Активно је подржавао „Отпор”, а потом се придружио Борису Тадићу, свом професору психологије из средње школе, прво као саветник док је Тадић био министар, па онда председник, да би на крају, прихватањем министарског положаја, одустао од даљег усавршавања у Кенедијевој школи владања на Харварду.

Свом саговорнику наш министар није изнео шта би Србија тражила ако би, после пресуде Међународног суда правде, Косово успела да врати за преговарачки сто, али му је указао на две грешке које чине Америка и њени савезници. Прва је што пре самопроглашења независности о томе није дискутовано, него је то диктирано, а друга је очекивање да Србија једноставно прихвати губитак покрајине зато што су је признале САД и моћне западне земље.

М. М.