Novo lice Srbije

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 17. januara – Slika Srbije, koja je dugo bila oličena u ispošćenom ratnom kriminalcu iz haške sudnice, danas je u sve većoj meri široki osmeh njenog energičnog ministra spoljnih poslova, 34-godišnjeg Vuka Jeremića, diplomca Kembridža i Harvarda.

Ovako počinje „Subotnji profil” u „Njujork tajmsu”, posvećen upravo šefu naše diplomatije, uz konstataciju da je on ministar „najprozapadnije vlade koju je Srbija ikad imala”, vlade koja „agresivno stremi članstvu u Evropskoj uniji i dobrim odnosima sa Sjedinjenim državama”.

Pa ipak, piše „Tajms”, u vrhu agende ovog „mladog liberala čiji tečni engleski zvuči više bronksvilski (Bronksvil je izuzetno bogata varoš u državi Njujork, u kojoj je nekada živeo i Džon Kenedi – prim. dop.) nego beogradski, „pitanje je koje je Srbiji donelo mnogo problema: otcepljena pokrajina i samoproklamovana nacija Kosovo”.

„Činjenica da jedan strasno proevropski političar ima ovakvu poziciju o Kosovu mnoge zbunjuje... Kosovo je naš Jerusalim; ne možete ga tretirati drugačije nego naš Jerusalim”, prenosi američki list reči našeg ministra, kao i njegovo objašnjenje da Srbija svoj problem neće rešavati oružjem, bilo direktno ili preko paravojnih grupa, već kroz institucije kao što je Međunarodni sud pravde.

Dopisnik Nikolas Kuliš je s Jeremićem razgovarao uoči (našeg) Božića. On američkim čitaocima predočava da je srpski ministar na mukama da zapadnoj javnosti objasni kako je reputacija Srbije iz Miloševićevih godina zasenjena (novom) realnošću da je ona danas demokratija čiji su birači dva puta na predsedničkim i parlamentarnim izborima odabrali prozapadne kandidate, „uprkos nacionalističkim osećanjima posle secesije Kosova”.

Podsećajući da je ministar spoljnih poslova postao u 31. godini, „u očima mnogih Srba isuviše mlad i neiskusan da bi mu se poverilo najvažnije nacionalno pitanje”, novinar američkog lista navodi da je Jeremić vodio veoma tešku bitku za Kosovo, lobirajući vlade širom sveta da ne priznaju nezavisnost srpske pokrajine, postavši usput jedan od najpopularnijih političara Srbije.

Prenosi zatim Jeremićevo uverenje da je njegova mladost, umesto hendikepa, neka vrsta prednosti u poslu koji obavlja jer su njegovi sagovornici „radoznali da čuju šta ima da kaže neko ko je tako različit”. Kuliš napominje da je Jeremić za dve godine posetio 90 zemalja, a samo lane u avionima proveo 700 sati, otprilike 29 dana.

Na primedbu da ga protivnici upravo zbog njegovog stava o Kosovu smatraju prikrivenim nacionalistom, koji jedno govori u inostranstvu a drugo kod kuće, Jeremić je odgovorio da ne misli da je nacionalista, uz objašnjenje da je „pola Bosanac a pola Srbin” – pradeda po majci mu je Nurija Pozderac, istaknuti muslimanski političar iz vremena pre Drugog svetskog rata, koji je, kao partizan poginuo 1943, dok mu je deda sa očeve strane, kao vojnik kraljevske jugoslovenske vojske veći deo rata proveo kao ratnih zarobljenik u logoru Dahau.

Iz Jeremićeve biografije se navodi i da je 1997. osnovao organizaciju srpskih studenata u inostranstvu, kao i da se odlučio da radi za svoju zemlju tokom NATO bombardovanja Srbije. Aktivno je podržavao „Otpor”, a potom se pridružio Borisu Tadiću, svom profesoru psihologije iz srednje škole, prvo kao savetnik dok je Tadić bio ministar, pa onda predsednik, da bi na kraju, prihvatanjem ministarskog položaja, odustao od daljeg usavršavanja u Kenedijevoj školi vladanja na Harvardu.

Svom sagovorniku naš ministar nije izneo šta bi Srbija tražila ako bi, posle presude Međunarodnog suda pravde, Kosovo uspela da vrati za pregovarački sto, ali mu je ukazao na dve greške koje čine Amerika i njeni saveznici. Prva je što pre samoproglašenja nezavisnosti o tome nije diskutovano, nego je to diktirano, a druga je očekivanje da Srbija jednostavno prihvati gubitak pokrajine zato što su je priznale SAD i moćne zapadne zemlje.

M. M.