Патуљак као џин

Срушити старо и изградити ново – принцип је којим се, у различитим видовима, руководе и капиталисти и револуционари и оператори транзиција и дилери некретнинама и технолошки иноватори и креаторска авангарда… Сви они би сада могли да се искажу на – Хаитију, земљи коју је земљотрес такорећи „сравнио са земљом”, уништивши јој и десетине хиљада живота, и престоницу, па и укупни поредак.

Ништа више на том ојађеном и опустошеном карипском подручју неће бити како је било, а шта ће тамо настати – зависи од света. Први пут у новијој историји, међународна заједница је у прилици да на „збрисаном” простору изведе – космополитску трансформацију, да један свој забатаљени део преобрази у модерну творевину, у којој би се глобалне снаге исказале као моћније од локалне катастрофе.

За тако нешто нема наде – казаће свако ко у виду претежно има савремене домете спољних интервенција и актуелну кризу у којој смо „сви оптерећени сопственим тешкоћама па не можемо још да бринемо и о туђим мукама”. Али, Хаити се испоставља и као – деликатан тест колективне спремности за превазилажење колективних посртања.

На проби су бар две темељне и усаглашене поставке за излазак из текуће глобалне кризе. Прво, да су проблеми (укључујући и економске и климатске и терористичке ломове) толики да се из њих може изаћи само заједничким акцијама. Друго, правило: „сувише велики да би се допустило да пропадну” (које се примењује за очување поклеклих финансијских па и административних гиганата) могло би да распламса масовни гнев ако му се не прикључи начело „довољно мали да могу бити спасени пропасти”.

Хаити оличава обе препоручљивости. Лом у њему је, тренутно, већи него игде и за стабилизацију је неопходна највећа могућна глобална солидарност, уз разумевање локалних специфичности, а и довољно је „мали” (око 10 милиона житеља, најсиромашнијих на западној хемисфери).

Ако, као такав, не буде избављен и обновљен, ко други онда може да рачуна на спас без нових, још већих, драма – питање је које лебди над његовом катастрофом. И изазива стрепње од прерастања тог „патуљка” – попут низа других, нарочито од Блиског до Далеког истока – у „џина” који сеје безнађе, а чија би продужена пропаст била сигнал за повећавање екстремизама и „отпадништва” широм света, као реакција на „неефикасност” регуларности и саосећајности.

Превладава свест о таквим непожељностима. У току је масивна операција међународне помоћи Хаитију, понајвише из САД које обећавају да ће задржати лидерску улогу у том погледу, али и кажу да рачунају на садејство света.

Америка мора, при том, да промени свој приступ јер су њене раније интервенције више нашкодиле него помогле Хаитију – поручио је Џефри Сакс, харвардски професор и саветник генералног секретара УН. Препоручује истрајну и свестрану подршку, какве досад није било, и предвиђа да ће за стабилизацију Хаитија бити потребно од две до три милијарде долара сваке од наредних пет година, па да је неопходна интернационална акција.

Стручњаци указују и да је време да се на Хаитију најзад створи систем, који неће зависити ни од спољних интервенција ни од премоћи домаће корумпираности. Као и да је надасве логично да се изграде објекти отпорни на земљотресе и урагане какви су тој локацији „суђени”.

То би, међутим, значило да Хаити постане изузетак од закона економичности. Заснованог на претпоставци да се до бољег живота стиже смањењем трошкова а повећаним ризицима живота. „Патуљасти” несрећник поприма, стога, обрисе и џиновских недоумица: не само шта ће бити с њим, него и шта бисмо са свима нама. Тачније: да ли ће нам „хаитизација” послужити као модел за јачање или слабљење сада свакако превладавајућих – хаотизација.