Закон угушио инвестиције

По чему је Србија позната у свету? По спорту и забави, могао би да гласи готово сагласан одговор. А на питање зашто, из пословних кругова стиже једнак одговор – зато што су то области у које се држава не меша. 

Конкретан повод за такав коментар уследио је поводом последица које су наступиле после усвајања Закона о планирању и изградњи. После само четири месеца примене, показало се колико је закон лош и колико су били у праву предузетници и инвеститори који су тврдили да је тај пропис антиинвеститорски и антиреформски и да ће нанети много штете држави. И управо ових дана стиже упозорење да су нарочито у Београду, али и у другим градовима у Србији (пре свих у Инђији) потпуно заустављене инвестиције и изградња. Министар економије Млађан Динкић на првом овогодишњем брифингу за новинаре рекао је да од привредника добија информације „да је све стало”, да нико не инвестира и не гради.

– Закон је донет под притиском јавности како би се зауставили тајкуни. Нисам стручњак за ту област, али сам сигуран да није направљен добар закон. То је сада најхитнија ствар која мора да се реши, разговарам са премијером о томе. Једва смо, на пример, нашли инвеститора да купи „Матроз”, а он сада не уплаћује новац за то што је купио, него чека да види цену коју мора да плати за земљиште – изјавио је Динкић. 

„Притисак јавности” била је наводна афера око Луке „Београд” која је легално, по Закону о приватизацији, продата новим власницима. Али да се они не би обогатили изградњом пословно-стамбеног комплекса на месту Луке, под хитно је донет нови Закон о изградњи и планирању који је смирио разбуктали популизам и прописао да баш такви власници приватизованих предузећа сада морају да плате и нову цену земљишта на коме су продата предузећа.

Инвеститори су у приватизацији куповали све „ђутуре”, па и право коришћења земљишта које је подразумевало и право на градњу према важећим урбанистичким условима. Да није било такво системско окружење, многи инвеститори не би приватизовали многа предузећа. Они су, дакле, у приватизацији купили и право да граде на земљи на којој је приватизовано предузеће и ниједан нови закон није смео да им ускрати право градње. А ако је неко од њих хтео да буде и власник те парцеле, морао би, по новом закону, нешто да доплати. Али, не и оно што је спремљено у новом закону.

Шок који је Закон о изградњи и планирању изазвао у пословној заједници потресао је и многе стране компаније и био повод да неке од њих затраже интервенције амбасада држава у којима те компаније имају централе. Као једна од главних примедби инвеститора спомиње се ретроактивност закона који је укинуо претходно право на градњу. У пословним круговима се истиче да Србија мора да, ако јој је стало да привуче нове три милијарде евра директних страних инвестиција, инвеститорима осигура вишак сигурности а не да прави „сачекуше”, какав је Закон о изградњи и планирању. У том случају, три милијарде евра моћи ће да се унесе у земљу само продајом ЕПС-а или Телекома а никако директним улагањем инвеститора.

И пре него што је донет, стручњаци су упозоравали да ће наведени закон зауставити изградњу и инвестиције и да је једини начин да „све не стане” да се закон подели на два прописа – на системски закон о градском грађевинском земљишту и транзициони закон о приватизацији градског грађевинског земљишта.

Донет „да би се обрачунао са тајкунима”, Закон о изградњи и планирању почиње да се обрачунава са инвеститорима које, иначе, политичари позивају да у што већем броју дођу у Србију и са собом понесу капитал за улагање и отварање нових радних места. С тог становишта, закон је супротан смислу приватизације, он враћа Србију у национализацију и сукоб са приватницима инвеститорима.

После само четири месеца примене, закон се показао као материјализација идеолошког става власти – „правда за грађане”, по цену растеривања инвеститора и предузетника и нека врста вируса „сиде” којим се обара општи имунитет привреде.

Може ли Србија да дозволи себи такав луксуз да растерује инвеститоре? У одговору на то питање, ваља се подсетити искуства Кине. Кад је та земља преузимала Хонг Конг од Велике Британије, прва порука коју је власт из Пекинга упутила била је уверавање инвеститора да се променом власти неће мењати пословна клима. И инвеститори су остали у Хонг Конгу који је прешао под власт Кине и нису се покајали. 

У Београду није тешко наћи супротне примере. Годинама је, на пример, ругло главног града била дугачка зградурина складишта на Савском пристаништу. Кад су приватни инвеститори почели да сређују део по део и кад је тај крај града са Бетон халом, кафеима, ресторанима и продавницама постао култно место окупљања, власт у Београду се досетила и Бетон халу прогласила државним власништвом.

На питање зашто о свему овоме ћуте предузетници из пословне заједнице, један од угледнијих представника тих кругова (који је тражио анонимност) каже да „постоји страх од политичког прогона, јер популизам на крају рађа реваншизам”.