Еротска влашка црна магија

ЗАЈЕЧАР – Од свих магија, у разуђеном сујеверју источне Србије, посебно је позната, и посебно погубна, влашка еротска црна магија. Она је нешто као бренд сујеверја у овом делу Србије, а њене многобројне жртве, у званичним судским досијеима, сведоче о специфичностима овог поднебља и менталитету овдашњег живља.

Последице су трпеле, и још трпе, махом млађе жене које су мужеви или љубавници оптуживали да су их, уз помоћ врачара "завезале" и да су тако постали делимично или потпуно полно немоћни. Пакосница уз помоћ врачаре удеси да неверник, муж или љубавник остане потентан само када је с њом, а немоћан с другим женама. Или да несрећник занемоћа са сопственом женом да би она после "оправдано" имала слободу с другим мушкарцима. И све док "завезаном" "не пукне филм" и не потегне оружје, хладно или ватрено. А могуће су у тој магијској играрији и разне друге варијанте, па и она да "завезани" примора жену или љубавницу, уз помоћ батина, да све призна и да га "развеже" код исте врачаре која га је и "завезала".

Типичним влашким магијама и "завезивањем" мушкараца у прошлом веку на подручју источне Србије посебно се бавила етнолог Зорица Дивац.

Свој истраживачки рад објавила је у зајечарском часопису "Развитак", а заједничким прилогом у истом часопису огласили су се и зајечарски неуропсихијатри др Александар Ницић и др Јован Протић. Дуго се овом темом у овом крају бави и познати специјалиста социјалне медицине др Петар Пауновић, дугогодишњи директор Завода за здравствену заштиту "Тимок" у Зајечару.

Поменути аутори наводе различите мотиве за "везивање". Тако је етнолог Зорица Дивац записала на терену и ову изјаву:

"Жене које хоће слободно да се швалеришу ’везују’ своје мужеве, јер зна се да муж који не може нема право жени да брани швалерацију."

Поменути етнолог наводи и како мушкарац по увреженом веровању постаје импотентан. У њеном раду пише:

"’Везивање’, односно одузимање полне моћи, на захтев жене, обавља врачара која се бави црном магијом. Она баца чини користећи при томе осам магичних речи и предмете који имају ту моћ. То су одређени конци, игле, биљке, људска крв, пепео, балега. Од значаја су и непарни бројеви 3, 7 и 9. Од боја су важне црвена и црна, као и још неки предмети. Начини бајања за ’везивање’ мушкараца су различити и зависе од тога да ли је могућ директан контакт и каква ’везаност’ се жели."

Етнолог Зорица Дивац записала је и како се чин "везивања" практично изводи.

"Када жена која жели да се освети за неверство мужу или љубавнику нађе врачару, изјада јој се и погоде се за услугу. Врачара јој даје иглу и објасни како и када да је употреби. По том упутству, корисница услуга мора у току коитуса, кад њеном партнеру ’дође мило’ да му забоде иглу у задњицу (што он у превеликом узбуђењу и не осети).

Или се то чини помоћу сперме и кучине, или помоћу катанаца, прстења и менструалне крви...

За ’везане’ лекари кажу да имају сексуалну инхибицију и да су узроци различити. Или су сметње нервне природе, или је мушкарац оболео од шећерне болести, или су у питању мушкарци који имају ’хистеричну структуру личности’."

У сујеверју источне Србије могуће је и "развезивање". То опет чине врачаре, бајањем и коришћењем разних реквизита. Најбоље и најбезболније јесте да се она која је "завезала" смилује и несрећнику даде онај белег "одвезивања". Научници још кажу да све ове радње предузимају "жене које су у друштвеном смислу неуспешне" и да су то жене које су "напуштене од мужа или љубавника", доведене у ситуацију да се свете. Остаје им једино да верују у врачаре и магију.

Многе од несрећних жена често у Хомоље стижу, тражећи лека занемоћалим мужевима или драгим љубавницима, а и из других крајева Србије, највише из Београда. Више верују овдашњим бабама врачарама "на гласу" него врхунским лекарима у престоници. Значи то да сујеверних има и другде, а највише их је ипак на простору између Тимока и Дунава. Кажу да се овде до мушкости држи више него у другим крајевима и да је страх од "завезивања" зато овде и израженији. Отуда и драматично доживљавање полне немоћи.

Какве су све драме овде људи преживљавали верујући у црну магију може се најбоље видети из књиге новинара Десимира Миленовића. Појавила се недавно, као плод вишедеценијског истраживања, насловљена као "Еротска влашка црна магија". У њој су детаљно, узбудљиво, описани злочини "завезаних" љубавника који су, ушли у судске хронике Тимочке крајине.