Поуке случаја Понош

Генерал Здравко Понош појавио се на свом новом радном месту директора билатерале у Министарству спољних послова, приликом боравка чешког министра спољних послова у Београду. Довољан повод за причу о критеријумима за смењивање и унапређивање у државној служби, о политичким сукобима и играма, о стручном и моралном квалитету људи који одлучују. Јер, смењивање Здравка Поноша са места начелника Генералштаба Војске Србије и његово постављање на место директора билатерале били су не само медијски догађај него и огледало у коме су свој лик и дело показивали и генерал, и Борис Тадић, и Драган Шутановац, и Вук Јеремић.

Владислав Јовановић, некадашњи министар спољних послова и амбасадор, мисли да је прва асоцијација просечног грађанина када се помене име Поноша да је врло млад, непознат и да је брзо узлетео. „Он чак није био трупни него административни официр, што је ретко занимање за место на коме је био. Напао је министра одбране што људи који не познају ову област тешко могу разумети. Причало се и да је у породичним везама са председником Републике, али то Тадићу није сметало да га смени. Ново место може да буде награда али и склањање.” Цвијетин Миливојевић, директор ПР Агенције „Прагма”, каже да просечни грађанин није успео да га упозна, јер је био кратко на функцији, и можда мисли да је искоришћен и одбачен. „За мене је прва асоцијација да је млад образован официр који је досегнуо звезде.” Јакша Шћекић, новинар, каже да је за просечног грађанина то „прегањање у врху власти. Грађани имају и фасцинацију том службом и мисле да је боље да се у то не мешају.”

Зна ли уопште просечан грађанин зашто је смењен генерал, са киме је био у сукобу и чијим се човеком сматра? Јовановић каже да је било познато да је Понош лично био ближи шефу државе а политички је Шутановац био ближи Тадићу. „Вероватно се поставља питање да ли човеку који се угрувао треба дати другу шансу, мада је Понош интелигентан и зна језике.” Миливојевић мисли да просечан грађанин то апсолутно не зна. „Нејасно је зашто је смењен, људи то не разумеју”. И Шћекић потврђује да грађани не знају јер то није ни објашњено. Јовановић каже да ни сам не зна шта је превагнуло да генерал буде смењен. „Употребио је артиљерију која одудара од стратегије САД, а важио је за човека који је био склон тој стратегији. Можда је прегорео јер је млад улетео у то”. Миливојевић објашњава да се грађани руководе крилатицом – како дошао – тако отишао. „Изградио је имиџ модерног војника, иако је дошао као анонимус. Дошао је као партијски кадар иако можда није био члан странке.”

Јовановић сматра да је Шутановац морао да брани свој хијерархијски положај, што би свако на његовом месту учинио. „Поступио је по војним правилима. Јеремић је Поноша примио у своје министарство али тако нешто не би могао да уради без Тадића.” Миливојевићу ово изгледа као развлачење конопца. „Шутановац га је елиминисао, а Јеремић прихватио. Очигледно Понош има шта да понуди и Јеремић је добио појачање у министарству.” Шћекић оцењује да би било крви до колена да нема Тадића. „Али, Јеремић и Шутановац знају колико могу да таласају да не угрозе позицију председника”. Јовановић каже да се неке ствари тешко могу десити без председника. „Вероватно је Јеремић понудио ово решење, а пошто Тадић није осветољубив, прихватио је. Тадић је морао да га смени, јер војска не трпи побуну. То што је један војник пожелео да изађе у јавност крај је његове игре. Тадић је као председник и врховни командант морао водити рачуна и о свом ауторитету”. За Миливојевића је Тадић смењујући Поноша послао поруку да је одлучан и да ће војском управљати цивил. „Тадић је добио и подршку опозиције. Добро је то одиграо”. Шћекић мисли да се водило рачуна да све прође без велике турбуленције и скандала. „Понош је узео оно што му не следује. Можда оде у политику као што је Колин Пауел постао државни секретар САД. То је ствар двора и дворских игара и ДС мора да покаже да је јединствен и чврст”.

Јовановић подсећа да је оваквих случајева већ било. „Тито је сменио Кочу Поповића пошто га је пре тога унапредио. То је техника владања ауторитарних личности. Али има тога и у западној Европи, па се непослушни оживе. Маргарет Тачер је једног амбасадора из пензије послала у Вашингтон за амбасадора”. Миливојевић каже да је тога било после Другог светског рата. „Титови млади генерали досегнули су звезде а онда брзо били пензионисани.” Шћекић се враћа у ближу прошлост и случај Милорада Вучелића кога је Милошевић склонио па затим вратио у власт.

Случај Понош није никакво чудо. Успони и падови, смењивање и давање друге прилике у војничкој и политичкој каријери, природне су појаве као киша и ветар. Иако се дешава пред очима јавности случај Понош је за већину остао непознаница. Можда је зато и повратак генерала у државну администрацију био лакши и безболнији и за њега и за Тадића, Шутановца и Јеремића.