Сусрети цивилизација

Историја културе и цивилизације једна је од најширих и најтежих тема за истраживање. Прожимања различитих традиција и култура народа, настајање оне божанске искре која води цивилизацију напред, толико су бројна и посебна, да се ретко који научник одлучује на напор да крене у њихово осветљавање. Српска култура има такву књигу: „Историја културе и цивилизације” историчара Слободана Бранковића, прва књига ове врсте на нашим просторима, доживела је за четири године већ пето издање, а свако од њих је допуњено и увек ослоњено на најновија истраживања.

Сада се „Историја културе и цивилизације”налази и у електронском облику а аутор додаје већ нове податке, а у штампаном објавио га је Мегатренд универзитету Београду, на којем је Слободан Бранковић редовни професор Факултета за културу и медије.Наш саговорник је написао још и: „Независност слободољубивих” (два издања), „Алексинац – град мира” (два издања и документарни филм у сарадњи са С. Карановићем, и истоимена изложба, представљена у Београду, Минхену, Бечу, Франкфурту)... У припреми за штампу је рукопис „Свет и европска Србија 1875-1878”, као синтеза резултата истраживања у оквиру истоименог пројекта.

Који вам је модел истраживања ближи, Броделов или Хантингтонов? Историје као целине или синтезе цивилизације?

Фернан Бродел је једно од највећих имена историографије XX века. Као што се Тукидид означава „оцем историје”, Бродел слови као „отац историје цивилизације” и интелектуална звезда „Анала”. У теоријском и методолошком погледу заступао је гледиште о проучавању целине историје, проширењу предмета истраживања („тотална и културна историја”), методолошком плурализму, укрштању теорија и метода друштвених наука и дисциплина. Како обухватити цивилизацију као целину током истраживања и проучавања, ако не интердисциплинарним приступом. Броделов трезор ума инспирише, не сукобе, него дијалог цивилизација. Академик Сима Ћирковић, називан за живота и „српски Бродел”, упућивао је у том духу на сусрете цивилизација.

Семјуел Хантингтон, недавно преминули угледни харвардски професор, аутор импресивног броја значајних радова, најпознатији је по делу „Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка”. Непријатељства у свету препознају се и објашњавају једноставно и као сукоб цивилизација. До синтезе, Хантингтон је дошао тако што је критички анализирао обимну литературу најзначајнијих писаца о цивилизацијама током историје. Између најплоднијих аутора, истакнуто место заузео је Бродел. Резултати компаративне анализе и упоредног проучавања су темељ на којем је Хантингтон засновао своју знамениту синтезу о цивилизацијама. Он, у суштини, обогаћује Броделов модел истраживања новим домашајима у тумачењима цивилизација. Стваралачки плодоносно је комбиновати, у потрази за сопственим модалитетима.

Шта је оно главно што угрожава мултикултурализам?

Мултикултурализам као пројекат, некритички предимензиониран у нашим срединама, показао се недовољним на потенцијално конфликтним просторима. Подвојеност међу припадницима различитих цивилизација на заједничком урбаном простору у свакодневном животу носи ризик сукоба, са несагледивим последицама, без обзира на привидан мир. Потиснути корени идентитета могу да буду извор неочекиваних сукоба у срединама са мешовитим живљем. Међу самоубицама-бомбашима нашли су се образовани и имућни појединци, који су се осетили неправедно обезличеним, отуђеним и изгубљеним у срединама удаљеним од завичаја својих давнашњих ропских предака. У души су осетили носталгију за кореном идентитета, култом предака, као у случају припадника азијских цивилизација на британском тлу.

А коју би основу требало да има интеркултурализам?

Интеркултурализам оријентише на интерактиван однос између припадника различитих цивилизација у мешовитим срединама. Није довољна само коегзистенција, одржавање макар и крхког мира, него истински суживот припадника „већине и мањине”. Интеркултурализам претпоставља разрешавање животних проблема у свакодневним интерактивним односима људи, а не њихово одлагање с надом да ће „време учинити своје”, нити решавање споља или диктираним спољним утицајима са врхова хијерархизованих структура моћи.

Шта је просветитељство донело свету? А шта му је одузело?

Просветитељство је донело свету просвећеност, а одузело му је мрак и мистицизам из средњовековне ноћи која се, након Староримске цивилизације, спуштала на Европу античког духа и наслеђа.

Како данас треба писати историју?

Фасцинација је постала неопходна за сензације којима се поједини публицисти оглашавају у одгонетању загонетки историје из минулих времена. То пролази на тржишту. За опсежна научна дела потребни су еминентни критичари и читаоци који се, поготово они млађих година, окрећу фантастици и имагинарном, „краткој форми” у условима све убрзанијег свакодневног живота.

Критика и расправе које се воде указују на недопустиве разлике, сумњиве доказе, тако да више не важи „препустимо нерешиве проблеме историји”. Постмодернисти иду тако далеко да негирају науку о историји. Порицање остварења великих дела просветитељства и ругање разуму могу да окрену човечанство у опасну произвољност. Гласови Ј. Хабермаса, Ј. Коке... указују да би се одрицањем од разума заронило у манипулације чији би исход био нихилизам.

Ричард Еванс је написао књигу „Одбрана историје”, која се може читати и као одбрана од релативизма и скептицизма у историографији. Нема замене за Ранкеову норму писати историју онако како је уистину било. Научно коректна реконструкција, заснована на релевантним изворима и њиховој критици основа је за синтезе, уопштавања, тумачења, промишљања и за друге дисциплине. Интердисциплинарни приступ и отварање нових научноистраживачких поља микроисторије, историје представа, студија рода... примери су плодоносних стваралачких тенденција у вечној потрази за истином, макар само у приближавању измичућој истини. Појаве су историчне, па отуда њихове историјате пишу и они који у много чему само на речима виде „вишак историје”. Преиспитивања (историје) резултата науке о историји подразумевају се у теоријском, методолошком и практичном напору испуњења научних циљева истраживања. То није ревизија. На примеру вечне теме српске историографије новијег доба о партизанима и четницима уочава се редуковани поступак позивања на (истргнуте) изворе који одговарају унапред „проглашеној истини”. Истраживач тако постаје актер давно завршеног догађаја који, изнова, започиње на духовном плану, изговарајући се да историја нема краја.

Анђелка Цвијић