Јефтина удобност „Студењака”

Студенти из унутрашњости који дођу у Београд на школовање имају на располагању највише три могућности за смештај – живот код родбине, у студентском дому или најскупљу подстанарску варијанту. Пракса показује да на одлуку утичу и фактори као што су лични афинитети и удобност, али пресудан значај, ипак, има дебљина родитељског новчаника. Једномесечна кирија у појединим престоничким студентским домовима је свега десетак евра док код приватника није могуће изнајмити собу ни за 80.

Велика разлика у цени не значи обавезно и разлику у квалитету. Најбољи студентски домови попут „Студењака” и „Лоле” имају ранг хотела високе Б категорије, а балкон, мини-кухињица и засебно купатило се подразумевају. Комуналије нису на листи издатака, и студент плаћа само телефон и интернет.

Гарсоњере истих карактеристика у стамбеним зградама у близини ова два дома немогуће је изнајмити за мање од 200 евра плус рачуни.

– Мислим да свако ко испуњава услове за живот у дому уопште не треба да оклева. Све собе у Студентском граду су двокреветне и трокреветне, а после сређивања за Европску олимпијаду младих потпуно су „напуцане”. Месечно коштају мање од 15 евра, а ако је неко баш особењак постоје канали да се нађе и „фиктивни” цимер, па плаћа две кирије, али за 30 евра живи у сређеној гарсоњери на доброј локацији – прича Јован Р. студент ФОН-а.

Домски живот, ипак, није за „свачији желудац”. Марина Ц. студенткиња Економског факултета, има само лоша искуства, и дом не би никоме препоручила.

– Две године сам изнајмљивала собу код газдарице и онда сам одлучила да се преселим у дом, смањим трошкове, а остатак пара које сам раније давала за кирију „уштекам” за море. На расподели сам одабрала „Лолу”, али сам направила грешку јер се ни са ким нисам договорила да будемо цимерке. Играла сам на невиђено и запало ме је да собу делим са девојком која је, најблаже речено, потпуно други свет од мене. Њен дечко је стално био код нас, нису излазили нигде из собе, чак и када би дошло моје друштво. Ужас! Да не помињем да је на рачунар поставила шифру да случајно у њеном одсуству не бих одиграла неку игрицу – јада се она.

Каква год да су студентска искуства домским животом, материјални фактор и ниска цена су оно што места у њима чини тако атрактивним. Уочи расподела на почетку сваке академске године оживи права мала берза на којој се тргује креветима. Места у домовима прве категорије, као и једнокреветне „самице” у дому „Карабурма” могу да досегну цену и од неколико стотина евра... Овакве махинације увек носе ризик од сталних домских контрола, али ретко који, иоле упућенији студент, не зна макар једног „лика” који станује у дому иако већ одавно није академац.

Они, који ипак долијају и буду ухваћени не могу више да рачунају на гостопримство Студентског центра. Прописане су санкције и за оне који продају места – на следећој расподели им је забрањено да конкуришу. Било како било, они не зависе од домског крова над главом, па им једнократна финансијска инјекција од продаје места не може да шкоди.

– Имам свој стан у Београду, а због солидног просека увек сам могао да узмем неки добар дом. Три године сам продавао место истом човеку, а ја бих долазио само почетком месеца да својом картицом платим станарину, јер сам формално ту живео. Жена на шалтеру је мислила да сам легални станар и увек бисмо лепо проћаскали. То је било најлакше зарађених 300 евра у мом животу – уз осмех закључује Иван М. професор немачког језика.