Кошарку играм из љубави

У Кошаркашком савезу Србије се надају да ће издејствовати да Александар Марић игра за нас упркос пропису да играч који је са навршених 17 година играо за једну, не може касније да репрезентује другу земљу, као и чињеници да је изузетак предвиђен само за случај да је реч о „трансферу“ у селекцију кошаркашки неразвијене државе. У очекивању да прво пристанак дају Аустралијанци, у чијем дресу је центар Партизана 2003. постао светски јуниорски шампион, наша администрација планира да се позове и на преседан који је Светска федерација начинила дозволивши 1996. Хакиму Олајџувону да буде члан америчког „тима снова” на Олимпијским играма у Атланти – бивша звезда Хјустона је са 17 година играла за јуниоре Нигерије на афричком такмичењу, а „зажмурено” је и на околност да нису биле протекле обавезне три године од тренутка када је обавестио Фибу да је добио и америчко држављанство.

Интересантно је да, поред борбе да дођу до другог националног дреса као и позиције у игри, Марић и Олајџувон имају заједничко то да су највећи део детињства, до 15-16. године, били – фудбалски голмани. На игру под обручима су се пребацили због висине, за разлику од Влада Дивца, који је такође прво био фудбалски голман, а променио 

спорт када му је то сугерисао тренер на оном тренингу у Пријепољу на којем је будући кошаркашки ас примио гол док је намештао нове рукавице. На питање да ли захваљујући и голманским данима данас има, како се то каже „добре руке”, и спретност у ваздуху, Марић каже:

– Сигурно да има тога. Као голман сам навикао да увек гледам лопту и тако је и сада док иде ка кошу. Бранио сам шест, седам година. Почео сам као деветогодишњак, у Сиднеју.

Тренутно сте, по учинку, најбољи играч Евролиге. А пре пет месеци, када сте долазили у Партизан, у првој изјави сте рекли да сте „само физикалац”?

– Када сам то рекао, мислио сам како увек гледам да испуњавам оно што је до мене, дајући највише што могу. Нисам очекивао све ово што се догодило. Заслуге што је тако припадају тренеру Вујошевићу.

Партизан прекосутра без Вас стартује у Топ 16 Евролиге, против Панатинаикоса у Атини. Због повреде колена паузирате већ 20 дана, да ли се зна термин повратка на терен?

– Отприлике кроз две, три недеље. Али, не знам тачно за коју утакмицу. Идем дан по дан, терапију по терапију. Никада пре нисам имао ову повреду, пауза је дуга и када опет будем на терену, биће неопходно неко време да се вратим „у игру” и концентрацију. Мислим да ћу моћи да помогнем саиграчима у борби за први трофеј, на финалном турниру Купа, за нешто мање од месец дана.

У евролигашкој групи са Панатинаикосом, Барселоном и Марусијем, Партизан стартује са поруком да је једна победа реалност. Како видите трку у НЛБ лиги и домаћим такмичењима, у којима браните пехаре?

– Мислим да су у НЛБ лиги најјачи конкуренти Цибона и Хемофарм. Тим из Загреба није случајно на првом месту. Са Вршчанима смо одиграли две потпуно неизвесне утакмице и рекао бих да ће они бити главни противник и у нашим такмичењима. Јер, имају одличне играче на свим позицијама.

Ово Вам је друга професионална сезона и са 25 година тек почињете да зарађујете од кошарке. Да ли то представља оптерећење, када знате да многи знатно млађи европски играчи већ имају обезбеђену егзистенцију?

– Заиста, не размишљам о томе. Кошарку сам почео да играм из љубави и тако је и данас. Никада је нисам гледао као посао. Новац ми никада није био у првом плану.

У „Пиониру” су Вас мајка и отац први пут гледали баш у Вашој најбољој утакмици. Одрасли сте у великој породици?

(/slika2)– Имам три сестре, најстарију Бранку, средњу Милијану и Александру. Све су старије од мене. Неки кажу да ме је то размазило, али мени је било супер што сам најмлађи. Као и родитељи, живе у Аустралији. Сви су и раније долазили у Србију, на сваке две године, једино ја нисам био од 1990. Родио сам се у Сиднеју, али отац Стеван је из Скрадина код Шибеника, из истог краја је и мајка Драгиња.

Кошаркашки савез је послао у Аустралију захтев да Вас „пусте” да играте за Србију, пошто сте изразили жељу да обучете наш дрес. Да ли знате какво је расположење код њих?

– Немам повратну информацију, па не знам како стоје ствари за ову годину. Летос сам био на припремама репрезентације Аустралије.

Први центар Аустралије Ендрју Богут је хрватског порекла, на ком језику разговарате?

– Мало на српском, мало „по аустралијски”. Обојица смо у исто време играли на америчким колеџима и били подршка један другом. У добрим смо односима.

Србија и Аустралија су у истој групи светских првенстава и у кошарци и у фудбалу ове године. Ко ће бити бољи, рецимо, на „Мундијалу” у Јужној Африци, где су обема екипама супарници још Немачка и Гана? 

– Биће тешко... Не могу да проценим ко је јачи. Али, као и у кошарци, ја не могу да изгубим ни у једној варијанти кад играју Србија и Аустралија. Та земља ми је дала све у животу.

Ових дана је у току тениски „Аустралија опен”, да ли сте га некада посетили?

– Нисам био пошто се одржава у Мелбурну. Није ми био близу.

-----------------------------------------------------------

Гранада лоша срећа

По завршетку каријере на колеџу, Александар Марић се није нашао на „драфту” за НБА лигу (2007. и 2008. биран у другу петорку конференције „Великих 12”, у којој игра и једна од најбољих америчких студентских екипа Канзас). Обрео су у шпанској Гранади, која је први инострани клуб била и Душку Вујошевићу, тренеру Партизана, када је први пут отишао из „црно-белог” табора (1989/1990). Али, није добио праву прилику у граду у којем је без среће била и наша репрезентација 2007. године на Европском првенству, будући да је ту изгубила све три утакмице. Тамо је бар могао да посећује здања из прохујалих векова, попут тврђаве Алхамбра, најпосећенијег споменика у Шпанији („У животу сам најстарије споменике видео у Шпанији и Србији. Алхамбра је прелепа, одлично сачувана”).

Горан Ковачевић