Живот се враћа у рударско Леце

Леце – Најава да ће почетком априла после деветогодишње паузе поново почети да ради рудник „Леце”, бивши рудари и преостали мештани овог готово опустелог насеља близу Медвеђе, прославили су у двема овдашњим продавницама и кафани. Уз ракију и пиво (рудари, веле, „не троше” сокове и слична пића) до касно у ноћ ту су се преплитала сећања дојучерашњих „камарата” о златним данима њихове „златне јаме” и велика очекивања оних млађих, који су своју будућност ипак везали за родни крај и овај рудник.

Поновном отварању „Леца” радују се и Живојин – Жика Ристић, родом из Босне, као и Туларчанин Миле Радовић. Цео радни век провели су овде, у дубинама Расоваче, Мајдана и Радан планине и пре неколико месеци дочекали су – прве пензионерске чекове.

– Верујемо у нови почетак рудника јер, „Леце” је заиста пребогато налазиште злата и, нарочито, олова и цинка. Када је 2001. године по нечијој наредби привремено затворен, оверене резерве износиле су три милиона тона руде, а припремљених радова било је за десетогодишњу производњу, односно да сваког месеца ископамо шест до осам хиљада тона руде – каже бивши надзорник у „Јами” Миле Радовић.

Четрдесетосмогодишњи Небојша Стефановић нада се да ће поново добити запослење у руднику. Последњих девет година хлеб је зарађивао надничарењем у шуми, товарећи на стотине камиона огревним дрветом.

– Најважније је да ћемо опет имати радно место и да ћемо живети од своје плате. Много је тешко преживљавати „на вересију” и бити, у ствари, социјални случај, што је ових година било деведесет одсто мештана Леца и околине – вели Стефановић.

Велике су наде и стотинак младих људи који су због посла „привремено расути” по целој Србији.

– Радио сам по војвођанским цигланама и на грађевинама у Београду, али чим сам чуо да ће се наш рудник покренути и запослити 300 радника вратио сам се кући – прича нам 37-годишњи Драган Савић. И он жели да настави рударску породичну традицију и да, као и његов отац Миливоје и многи други из фамилије, пензију заради у лецкој јами.

Сигуран сам, додаје он, да ће се ових дана у Леце вратити много мојих другова који сада мешају малтер и носе цигле по београдским градилиштима, јер нема ни лепше ни боље него код своје куће и у свом крају.

Откако је децембра 2001. године на капију рудника стављен катанац, из Леца се одселило више од 50 комплетних породица.

– Колико је Леце ових година испражњено, сведочи и податак да нас је данас овде остало мање од триста, а најбоља „слика” је наша основна школа. У свих осам разреда са истуреним одељењима сада има педесетак ђака, колико их је раније било у два одељења само једног разреда – наводи Александар Саша Радовић из Месне канцеларије.

– Дуго већ не отварамо књиге рођених и венчаних, само уписујемо у књиге умрлих – наводи лецки матичар надајући се да ће ускоро све бити другачије и боље.

На његову причу надовезује се и неколико старијих мештана који казују да је златних шездесетих и седамдесетих година прошлог века у Леце „народ стизао са свих страна”. Живело је ту преко хиљаду људи, било је и Немаца, Руса, Мађара, Албанаца, Бугара, Чеха... Леце је у то време било јак економски и културни јабланички центар. Отворен је први биоскоп у региону, засијала улична расвета, успостављен аутобуски саобраћај... Мештани овог села први су имали читаоницу, редовне позоришне представе, концерте... И све то захваљујући руднику.

Пре нешто више од годину дана, рудник у стечају на аукцији је купио шабачки „Фармаком МБ” власника Мирослава Богићевића по почетној цени од 771 милион динара. Поред тридесетак овдашњих радника, у припреми и обнови ангажована је и екипа инжењера из РТБ Бор. Припреме треба да се заврше до краја марта, а почетком априла производња треба да крене са укупно триста запослених. Истовремено се реновира и самачки хотел у Лецу.

Планирана годишња производња је 230.000 тона оловно-цинкане руде, од чега треба да се добије 450 килограма злата, три тоне сребра, 3,2 тоне олова и 12.000 тона цинка. Руда ће се прерађивати у Зајечару и Шапцу.