Život se vraća u rudarsko Lece

Lece – Najava da će početkom aprila posle devetogodišnje pauze ponovo početi da radi rudnik „Lece”, bivši rudari i preostali meštani ovog gotovo opustelog naselja blizu Medveđe, proslavili su u dvema ovdašnjim prodavnicama i kafani. Uz rakiju i pivo (rudari, vele, „ne troše” sokove i slična pića) do kasno u noć tu su se preplitala sećanja dojučerašnjih „kamarata” o zlatnim danima njihove „zlatne jame” i velika očekivanja onih mlađih, koji su svoju budućnost ipak vezali za rodni kraj i ovaj rudnik.

Ponovnom otvaranju „Leca” raduju se i Živojin – Žika Ristić, rodom iz Bosne, kao i Tularčanin Mile Radović. Ceo radni vek proveli su ovde, u dubinama Rasovače, Majdana i Radan planine i pre nekoliko meseci dočekali su – prve penzionerske čekove.

– Verujemo u novi početak rudnika jer, „Lece” je zaista prebogato nalazište zlata i, naročito, olova i cinka. Kada je 2001. godine po nečijoj naredbi privremeno zatvoren, overene rezerve iznosile su tri miliona tona rude, a pripremljenih radova bilo je za desetogodišnju proizvodnju, odnosno da svakog meseca iskopamo šest do osam hiljada tona rude – kaže bivši nadzornik u „Jami” Mile Radović.

Četrdesetosmogodišnji Nebojša Stefanović nada se da će ponovo dobiti zaposlenje u rudniku. Poslednjih devet godina hleb je zarađivao nadničarenjem u šumi, tovareći na stotine kamiona ogrevnim drvetom.

– Najvažnije je da ćemo opet imati radno mesto i da ćemo živeti od svoje plate. Mnogo je teško preživljavati „na veresiju” i biti, u stvari, socijalni slučaj, što je ovih godina bilo devedeset odsto meštana Leca i okoline – veli Stefanović.

Velike su nade i stotinak mladih ljudi koji su zbog posla „privremeno rasuti” po celoj Srbiji.

– Radio sam po vojvođanskim ciglanama i na građevinama u Beogradu, ali čim sam čuo da će se naš rudnik pokrenuti i zaposliti 300 radnika vratio sam se kući – priča nam 37-godišnji Dragan Savić. I on želi da nastavi rudarsku porodičnu tradiciju i da, kao i njegov otac Milivoje i mnogi drugi iz familije, penziju zaradi u leckoj jami.

Siguran sam, dodaje on, da će se ovih dana u Lece vratiti mnogo mojih drugova koji sada mešaju malter i nose cigle po beogradskim gradilištima, jer nema ni lepše ni bolje nego kod svoje kuće i u svom kraju.

Otkako je decembra 2001. godine na kapiju rudnika stavljen katanac, iz Leca se odselilo više od 50 kompletnih porodica.

– Koliko je Lece ovih godina ispražnjeno, svedoči i podatak da nas je danas ovde ostalo manje od trista, a najbolja „slika” je naša osnovna škola. U svih osam razreda sa isturenim odeljenjima sada ima pedesetak đaka, koliko ih je ranije bilo u dva odeljenja samo jednog razreda – navodi Aleksandar Saša Radović iz Mesne kancelarije.

– Dugo već ne otvaramo knjige rođenih i venčanih, samo upisujemo u knjige umrlih – navodi lecki matičar nadajući se da će uskoro sve biti drugačije i bolje.

Na njegovu priču nadovezuje se i nekoliko starijih meštana koji kazuju da je zlatnih šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka u Lece „narod stizao sa svih strana”. Živelo je tu preko hiljadu ljudi, bilo je i Nemaca, Rusa, Mađara, Albanaca, Bugara, Čeha... Lece je u to vreme bilo jak ekonomski i kulturni jablanički centar. Otvoren je prvi bioskop u regionu, zasijala ulična rasveta, uspostavljen autobuski saobraćaj... Meštani ovog sela prvi su imali čitaonicu, redovne pozorišne predstave, koncerte... I sve to zahvaljujući rudniku.

Pre nešto više od godinu dana, rudnik u stečaju na aukciji je kupio šabački „Farmakom MB” vlasnika Miroslava Bogićevića po početnoj ceni od 771 milion dinara. Pored tridesetak ovdašnjih radnika, u pripremi i obnovi angažovana je i ekipa inženjera iz RTB Bor. Pripreme treba da se završe do kraja marta, a početkom aprila proizvodnja treba da krene sa ukupno trista zaposlenih. Istovremeno se renovira i samački hotel u Lecu.

Planirana godišnja proizvodnja je 230.000 tona olovno-cinkane rude, od čega treba da se dobije 450 kilograma zlata, tri tone srebra, 3,2 tone olova i 12.000 tona cinka. Ruda će se prerađivati u Zaječaru i Šapcu.