Мир чувају стране силе

Као вишегодишњи војно-политички аналитичар и коментатор обраћао сам се министарствима одбране и спољних послова ,,друге” и ,,треће” Југославије и указивaо на потребу успостављања партнерства и савезничких односа с најутицајнијим и најмоћнијим међународним факторима. У мају 1997. године писао сам тадашњем председнику републике и врховном команданту оружаних снага Југославије господину Зорану Лилићу  и указао на опасности које су претиле држави на чијемје он челу био.  Да би се такве опасности избегле предложио сам да  ,,СРЈ званично затражи приступање Програму Партнерство за мир, а перспективно и укључивање у НАТО”.

Сада се често наглашава да Србија није она Србија или Југославија из деведесетих година прошлог века. Губи се,  међутим, из вида тода је западни Балкан и даље ровит са много осетљивих подручја: Косово,  БЈР Македонија,  БиХ... Мир и стабилност у региону одржавају се под притиском страних сила и уз присуство страних трупа у неколико балканских  земаља.  То је реалност која се не сме губити из вида.  Поставља се питање како би се субјекти овог региона понашали да страних трупа на Балкану нема. Не сме се заобићи ни питање ко би кога споља подржавао или кривио за евентуалне немире и сукобе; ко би био подржаван, а ко нападан?

Управо постојеће стање и неизвесности будућихкретања диктирају потребу укључивања свих балканских народа,  не само у Европску унију него и у северноатлантску алијансу, која најјаче спаја Европу и Северну Америку,  два важна међународна чиниоца.  У случају нереда на Балкану,  што ниједан озбиљан аналитичар не може да искључи, НАТО би вероватно био више наклоњен својим чланицама.

Један аустријски писац  (Л. В. Сидланд)  у књизи  ,,Југословенско питање и светски рат”,  писаној 1918,  а на хрватски преведеној 1943. године, и поред крајње негативног прилаза Србима, ипак, написао једа су Срби добри трговции дипломате. Слободан Милошевић је тим особинама Срба додао и склоност ратовању  (,,Ако не знамо нешто друго, знамо да ратујемо”, била је његова девиза).  Међутим, та наша ратоборност и храброст  скупо су коштали српски народ. Због тога склоност Срба ка дипломатији,  ако је и постојала у 19. и на почетку 20. века, и истопљена у ентузијазму  југословенства,  треба да се врати,  пажљиво негује и гаји.  Избор савезника (савезништва),  грађење добро суседских односа и смишљено изналажење рационалних решења у датим условима од битног су значаја за необновљивост  сукоба и страних војних интервенција.  Тражење решења којима би се нови сукоби,  бомбардовања и страдања Срба избегли императиви су времена.

Бомбардовање  НАТО-аи однос западних савезника према Србији и Србима у свежем су сећању српског народа. Исход евентуалног референдума о НАТО-у, о чему се често говори, вероватно би одражавао та свежа сећања.  Међутим Декларација о војној неутралности Србије није донета на основу референдума.  Донели су је у скупштини,  где могу да се донесу и другачија решења  – решења која би ишла у прилог јачању мира и стабилности на Балкану.

Специјални саветник Европског центра за мир и развој