Јушченко у опозицији

Лидер украјинских социјалиста Александар Мороз изабран је у четвртак увече за председавајућег Врховне раде (парламента) Украјине. У помало необичном изборном поступку, у којем је гласачке листиће подигло 238 (од 449 регистрованих) депутата, за Мороза су се тајним изјашњавањем определили сви који су намеравали да гласају.

Противкандидат Николај Азаров, представник Партије региона, остао је у овом надметању на нули. Али, како се испоставило, управо је избор социјалисте за првог човека Врховне раде представљао тачку на "ј" у укупној победи "региониста". Наиме, тек стварањем коалиције партије бившег премијера Виктора Јануковича и КП Украјине са Морозовим следбеницима у парламенту је обезбеђена већина која је омогућила избор председавајућег и отворила пут за повратак Јануковича у сам врх власти.

Без маневарског простора

Прексиноћним гласањем практично је стављена тачка на кризу кроз коју је нови сазив парламента Украјине пролазио од првих дана конституисања. Стављена је тачка и на могући поновни избор Јулије Тимошенко за председника украјинске владе, као и на све остале комбинације које су коване у протекла четири и по месеца у настојањима да с муком обновљена "наранџаста коалиција" преузме државно кормило. "Наша Украјина" председника Виктора Јушченка, како је изјавио њен представник, и дефинитивно прелази у опозицију.

Расплет у Врховној ради свакако није онакав каквом су се многи надали и могао би се оценити као нови аутогол пропредседничке "Наше Украјине". Објективно говорећи, сатерана у угао од стране много јачих играча – Партије региона и Блока Јулије Тимошенко – странка Виктора Јушченка, практично, није ни имала маневарски простор. Пред њом је стајао избор: играти подређену улогу у новообновљеној "наранџастој коалицији" и трпети самовољу Јулије Тимошенко чији су хирови већ доводили државу у кризу, или се приклонити најљућем противнику Јануковичу и издати и оно мало преосталих кредита мукотрпно стицаних током великих демонстрација с краја 2004. Излаз је тражен у сарадњи са социјалистима. Али, од Мороза је тражено превише, а нуђено му је премало.

Представници Блока Јулије Тимошенко и "Наше Украјине" упутили су много горких речи на рачун првог међу социјалистима. Они са мање такта су Мороза једноставно назвали "издајником" и поручили "регионистима" да ће са њиме имати само проблема. Други опет сматрају да је прекјучерашњи расплет, у ствари, крај социјалиста којима предстоји раскол и утапање у моћнијег партнера. Има и оних који мисле да би функција председавајућег парламента могла да буде добра основа за наступ Мороза на следећим председничким изборима, а посебно на новим парламентарним за четири године.

С друге стране, чињеница је да су социјалисти идеолошки, ипак, блискији опцији левог центра и да је њихова досадашња сарадња у оквиру "наранџасте коалиције" више била производ жеље да се спречи изборна крађа 2004, него стварна подршка политици деснице. Уосталом, једно од основних питања спољнополитичке будућности Украјине – припадност НАТО – за социјалисте никада није било прихватљива опција. То је било видљиво и приликом недавног скандала са искрцавањем војника алијансе на Криму, као и (претходног) неизгласавања закона који је предложио председник државе којим се овакве ствари регулишу.

Разлог за помирење

Прави добитник прекјучерашњег расплета без сумње је Виктор Јанукович којем је пут ка премијерској фотељи сада сасвим отворен. Нема сумње да ће Морозови социјалисти подржати овакво решење. Поготово ако се има у виду да ће се депутати о председнику владе изјашњавати јавним гласањем, а не тајним као у случају избора свог председавајућег.

Интересантно је, међутим, што Јанукович и даље не одбацује могући договор и са Виктором Јушченком. Уосталом, он се од тренутка када је његова партија из мартовских парламентарних избора изашла као убедљиви победник залагао за стварање праве велике коалиције. Разлога за пружање руке помирења има и превише. Подељеност земље на западни и источни и југоисточни део више је него очигледна. Већ и сам поглед на карту региона указује на две сасвим компактне целине. Сем тога, многи познаваоци украјинских збивања слажу се да је за стабилно функционисање парламента потребно једногласје барем 300 депутата. Морозових 238 гласова (а самим тим и број оних који би, по логици ствари, требало да подрже Јануковича) прилично је далеко од те бројке. Сем тога, парламент је огледало прилика у држави и ако у њему нема већинске воље за сарадњу тешко да ће је бити и на терену.