ЗЛОЧИН И КАЗНА

Чини се некада да је најефикасније политичко оруђе, када сте на власти, обликовање дневног реда друштвених дебата, што подразумева селекцију политичких тема. Тако се сада (изнова) дискутује око геноцида у Сребреници непосредно пред усвајање резолуције још поприлично нејасне садржине. Политичке околности у којима се сада дискусија води промениле су се у односу на рецимо 2005. годину, када је већ била предложена и одбијена слична резолуција, и у односу на 2007, када је донета пресуда Међународног суда правде у којој је Србија проглашена посредно одговорном због неспречавања Ратка Младића да побије хиљаде невиних цивила, имајући у виду да је он у ствари био официр тадашње ЈНА која му је давала плату и која га је пензионисала 2002. године. Нема те државе на свету која држи официре туђе војске на платном списку. Имајући то у виду, и знајући да ништа није предузето од ове државе све до сада да би се геноцид осудио и злочинци казнили, морална и политичка одговорност јесте на државним институцијама Србије.

На први поглед, некоме може изгледати неискрено усвајање резолуције јер ће се правна квалификација геноцида заменити генеричким појмом злочина што ће додатно бити испраћено „контекстом” у којем се геноцид десио. Ипак, чак и таква резолуција представља корак напред у оживљавању правне државе и то јесте максимум политичког консензуса који се у овом тренутку може направити. Зато га и треба прихватити, али се ипак неке ствари не могу и не смеју гурнути у страну. Пошто се дискусија по свој прилици неће завршити усвајањем резолуције треба следеће околности имати на уму.

Као прво, није табу и није недозвољено неслагање са употребом термина геноцид и евентуално бројем жртава из Сребренице; то је право свих стручњака за међународно право и оних који то мисле да јесу а воле да се тако осећају. Међутим, парламент као највиши државни орган није дебатни клуб доконих лезилебовића, иако се наши народни посланици често веома труде да нас убеде у супротно. Парламент и држава имају своје прихваћене међународне обавезе и не смеју себи дозволити да релативизују и разводњавају пресуду Међународног суда правде. Они који темеље нашу спољну политику и однос према Косову на међународном праву морали би да размисле о последицама такве релативизације. Ипак, имајући у виду да председница истог тог највишег државног органа не поштује ни прописе своје земље о сукобу интереса нити о употреби службених возила зашто би онда поштовала тамо неки међународни суд.

Друго, не може се никада прихватити теорија „контекстуализације” злочина која треба да послужи као средство оспоравања одговорности, било правне или политичке. Омиљени контрааргумент оних који оспоравају злочин у Сребреници је да су исти такви, ако не и гори, злочини чињени према Србима у Братунцу, Кравицама итд. Такве „патриоте” у ствари користе невине жртве српског народа за одбрану неког ко је исти као и онај који је те жртве побио. Онај ко мисли да једно убиство може оправдати друго је прихватио логику злочинца коме се онда дозвољава да се сакрива иза принципа освете. Нажалост, пуно људи у Србији, у свом огорчењу због живота у последицама деведесетих, размишља на такав начин. Контекстуализација злочина је противна његовој индивидуализацији и увек претпоставља незатворен историјски оквир из кога свака страна може да изабере оно што јој највише одговара и тиме се тај незатворен оквир продужава унедоглед. Данашњи некажњени злочини постају изговор и оправдање за неке сутрашње. Том примитивизму и безумљу се мора стати на пут и ако то буде достигнуће садашње власти, онда је то довољно за њихов позитиван биланс.

На крају, ипак би било боље да се сви ми окренемо ка сређивању сопственог дворишта. Сви они који и даље беру плодове проблема корупције, тржишних монопола, организованог криминала или преварених радника могу да уживају у „’ладовини”, док се енергија троши на ова осетљива политичка питања из деведесетих. Њима се, ипак, не можемо адекватно позабавити док се вредносни и институционални темељи државе не учврсте. Зато би они који имају моћ обликовања дневног реда морали знати да се тема Сребренице може завршити само на један могући начин – осудом геноцида и кажњавањем криваца.

Правни форум