Добра храна, добра душа

Опора комедија „Soul Kitchen” (Душа кухиње) немачког редитеља турског порекла Фатиха Акина, пре свега је филм добрих вибрација занимљивих и аутентичних ликова и хумора који извире из свакодневице.

Ово је и хумористичка посвета родном ауторовом граду Хамбургу, радничко-боемској четврти Вилхелмсбург, локалном ресторану (филм је назван по њему) који се, уместо кулинарским ђаконијама, прославио заправо својом добром атмосфером и животношћу. Можда и најважније од свега – ово је и доказ да је Фатих Акин спреман и на помаке у свом редитељском стилу и на нове филмске изазове.

За разлику од претходних интензивних драмских играних дела са снажним политичким конотацијама – „Главом кроз зид” и на „Ивици раја” (свесно прескачем његов први филм, симпатичну комедију „У јулу”, јер га је на овим просторима мало ко гледао) и будуће драме „Смеће у рајској башти” која је тренутно у фази постпродукције – „Soul Kitchen” се може сматрати и филмским предахом аутора који је пожелео бар мало опуштања и ведријих тонова. Комплексну, често и разбарушену, мозаичку наративну структуру која је красила претходне у овом филму је заменио једноставним и прегледним хронолошким излагањем згода и незгода самих протагониста и конвенционалнијим редитељским приступом, по узору на америчке класике који су нудили комедије са драмским обртима и предвидљивим срећним крајем.

До сада је Акин у својим причама готово фетишистички био усмерен на две упоришне тачке – Хамбург и Истанбул. Хамбуршки простор је био усредсређен углавном на живот турских досељеника, на однос доминантне, аутохтоне културе и културе имиграната. С друге стране је Истанбул, као митски простор, место сусрета Истока и Запада у којем су испреплетени различити утицаји, религије и нације, различите културе. „Soul Kitchen” је у целини ситуиран у Хамбургу, у којем су све те различитости доведене у међусобни контекст и интензиван дијалог.

Акину је и сада пошло за руком да ухвати ритам града, његово пулсирање, међусобну испреплетеност различитих урбаних елемената и социјалних група, у чему је имао и велику помоћ директора фотографије Рејнера Клаусмана. Хамбург је постао град оштрих контраста између напуштених индустријских хала уз пругу на периферији града и богатих здања немачких буржуја, између безличних стамбених блокова и кућа беспризорних тајкуна који згрћу новац на сумњивим продајама некретнина. Све је то међусобно умрежено различитим судбинама Акинових протагониста који траже мало места и за себе.

Тако постављен простор одражава и стање свести централног актера филма – потомка грчих досељеника Зиноса Казанцакиса (игра га Адам Бусдукос, аутентични власник ресторана, уједно и косценариста филма). Он непрестано мора да балансира између своје богате девојке Надин, бескрупулозног агента за некретнине, брата криминалца и пасионираног коцкара Илијаса (изврстан Мориц Блајбтрој), запослених и гостију, професионалног кувара (Бирол Инел, савршен у улози циничног и бескомпромисног „мајстора заната”), санитарне инспекције и пореске управе и са свима онима који су на било који начин годинама везани за његов ресторан „Soul Kitchen”, то митско место окупљања.

Сваки од актера у причи, својим животом у ресторан уноси и део своје припадности и наслеђа, обичаја и навика, својих проблема, хтења и надања, своје душе. Настаје тако егзистенцијалистичка слагалица различитих карактера коју на окупу држи управо тај вечити губитник, симпатични Зинос.

Осим простора, у филмовима Фатиха Акина велику улогу има и музика која је увек повезана и са самим простором и са животним судбинама протагониста. Она је у „Soul Kitchen” фактор интеграције између различитих јунака, активни учесник у ткању егзистенцијалистичког мозаика, али и подршка свеукупној метафори везаној за психофизичко стање културе исхране која подразумева и премису – добра храна, срећна душа.

Иако се хумор у филму на тренутке своди на пародију, чак и пуко карикирање, као целина „Soul Kitchen” је симпатичан филм. Пун духа. Шармантан је, баш као што је шармантан и његов аутор, неспорно талентовани Фатих Акин.