Dobra hrana, dobra duša

Opora komedija „Soul Kitchen” (Duša kuhinje) nemačkog reditelja turskog porekla Fatiha Akina, pre svega je film dobrih vibracija zanimljivih i autentičnih likova i humora koji izvire iz svakodnevice.

Ovo je i humoristička posveta rodnom autorovom gradu Hamburgu, radničko-boemskoj četvrti Vilhelmsburg, lokalnom restoranu (film je nazvan po njemu) koji se, umesto kulinarskim đakonijama, proslavio zapravo svojom dobrom atmosferom i životnošću. Možda i najvažnije od svega – ovo je i dokaz da je Fatih Akin spreman i na pomake u svom rediteljskom stilu i na nove filmske izazove.

Za razliku od prethodnih intenzivnih dramskih igranih dela sa snažnim političkim konotacijama – „Glavom kroz zid” i na „Ivici raja” (svesno preskačem njegov prvi film, simpatičnu komediju „U julu”, jer ga je na ovim prostorima malo ko gledao) i buduće drame „Smeće u rajskoj bašti” koja je trenutno u fazi postprodukcije – „Soul Kitchen” se može smatrati i filmskim predahom autora koji je poželeo bar malo opuštanja i vedrijih tonova. Kompleksnu, često i razbarušenu, mozaičku narativnu strukturu koja je krasila prethodne u ovom filmu je zamenio jednostavnim i preglednim hronološkim izlaganjem zgoda i nezgoda samih protagonista i konvencionalnijim rediteljskim pristupom, po uzoru na američke klasike koji su nudili komedije sa dramskim obrtima i predvidljivim srećnim krajem.

Do sada je Akin u svojim pričama gotovo fetišistički bio usmeren na dve uporišne tačke – Hamburg i Istanbul. Hamburški prostor je bio usredsređen uglavnom na život turskih doseljenika, na odnos dominantne, autohtone kulture i kulture imigranata. S druge strane je Istanbul, kao mitski prostor, mesto susreta Istoka i Zapada u kojem su isprepleteni različiti uticaji, religije i nacije, različite kulture. „Soul Kitchen” je u celini situiran u Hamburgu, u kojem su sve te različitosti dovedene u međusobni kontekst i intenzivan dijalog.

Akinu je i sada pošlo za rukom da uhvati ritam grada, njegovo pulsiranje, međusobnu isprepletenost različitih urbanih elemenata i socijalnih grupa, u čemu je imao i veliku pomoć direktora fotografije Rejnera Klausmana. Hamburg je postao grad oštrih kontrasta između napuštenih industrijskih hala uz prugu na periferiji grada i bogatih zdanja nemačkih buržuja, između bezličnih stambenih blokova i kuća besprizornih tajkuna koji zgrću novac na sumnjivim prodajama nekretnina. Sve je to međusobno umreženo različitim sudbinama Akinovih protagonista koji traže malo mesta i za sebe.

Tako postavljen prostor odražava i stanje svesti centralnog aktera filma – potomka grčih doseljenika Zinosa Kazancakisa (igra ga Adam Busdukos, autentični vlasnik restorana, ujedno i koscenarista filma). On neprestano mora da balansira između svoje bogate devojke Nadin, beskrupuloznog agenta za nekretnine, brata kriminalca i pasioniranog kockara Ilijasa (izvrstan Moric Blajbtroj), zaposlenih i gostiju, profesionalnog kuvara (Birol Inel, savršen u ulozi ciničnog i beskompromisnog „majstora zanata”), sanitarne inspekcije i poreske uprave i sa svima onima koji su na bilo koji način godinama vezani za njegov restoran „Soul Kitchen”, to mitsko mesto okupljanja.

Svaki od aktera u priči, svojim životom u restoran unosi i deo svoje pripadnosti i nasleđa, običaja i navika, svojih problema, htenja i nadanja, svoje duše. Nastaje tako egzistencijalistička slagalica različitih karaktera koju na okupu drži upravo taj večiti gubitnik, simpatični Zinos.

Osim prostora, u filmovima Fatiha Akina veliku ulogu ima i muzika koja je uvek povezana i sa samim prostorom i sa životnim sudbinama protagonista. Ona je u „Soul Kitchen” faktor integracije između različitih junaka, aktivni učesnik u tkanju egzistencijalističkog mozaika, ali i podrška sveukupnoj metafori vezanoj za psihofizičko stanje kulture ishrane koja podrazumeva i premisu – dobra hrana, srećna duša.

Iako se humor u filmu na trenutke svodi na parodiju, čak i puko karikiranje, kao celina „Soul Kitchen” je simpatičan film. Pun duha. Šarmantan je, baš kao što je šarmantan i njegov autor, nesporno talentovani Fatih Akin.