Барони руске штампе

Професионалцима руске штампе изнебуха су недавно сервиране две сензације. Прва се тиче милијардера Романа Абрамовича, који је, после улагања у нафту, енглески фудбал и руски челик, мимо свих очекивања, сада показао и интерес за новине. Жели да купи "Комерсант". Случајно или не, по претежном мишљењу новинара, још последњи независни дневник на руском језику.

Друга новост јесте да и Михаил Горбачов жели једне новине. Бивши генсек, председник СССР-а и аутор "гласности и перестројке" ушао је са десет одсто удела у "Новују газету", заједно с милијардером Александром Лебедевом. Лебедев је купио преостало до 49 процената – колико продају новинари власници већинског дела, али у финансијским невољама.

Горбачовљев случај је изазвао симпатије. Купац и његов пријатељ улажу у лист, наводно понети интересом "гласности" и жељом да "Газета" преживи. Напротив, Абрамовичев долазак на тржиште побуђује нервозне реакције. У штампи нема великог профита. Ако један осведочени пријатељ Кремља ипак купује, то значи да купује не због добити, него из политичких разлога. Рецимо – да мало помогне властима уочи наилазећих избора.

"Гаспром" и новине

Појава Абрамовича на тржишту штампе актуелизовала је причу о "гласности" по мери Кремља. Власт је лишена потребе да, као у стара времена, интервенише у штампи казнама или забранама. Њени моћни пријатељи богаташи, приватници или државне корпорације, преузели су сада тај посао на себе. Самоцензура наводи уреднике да се сами понашају "како ваља", те се они на својим страницама држе углавном "безбедне зоне", с вестима о криминалу и тзв. забавним темама.

Некадашња совјетска руска штампа живнула је у последњим тренуцима СССР-а, понета политиком "гласности" (јавности) Горбачова. Међутим, брзо су уследиле драматичне промене. Године 2001, купљена парама "Гаспрома", пала је најпре "Севодња" – водећи лист медија у власништву избеглог милионера Гусинског.

Чим је купљен, лист је ућутао, као и недељник "Итоги", чије је претходно уредништво одмах остало без посла.

Либерална "Обшчаја газета" завршила је 2002. код једног петербуршког магната, у чијим рукама је и издахнула, али под насловом "Конзерватор". "Московске новости" и "Новије известија" такође су променили власнике – и садржај, побегавши у забаву и похвале текућој политици.

"Известија", лист који је, својом уравнотеженошћу и добрим писањем, успевао да се издвоји чак и из сивила совјетске униформности, допао је био у власништво тајкуна Потањина, а онда је завршио у рукама "Гаспром медија". Некадашње светло једро руске журналистике плови данас по сензацијама тзв. жуте штампе, клонећи се, као и други, опасних искушења политике.

"Комсомолскаја правда", с тиражом од осам и по милиона примерака, завршиће, по свим изгледима, такође код "Гаспром медија". Поједини листови Березовског, "Газета" и "Времја новости", прешли су у власништво Металуршког комбината (и богаташа Лисина) у Новолипецку, односно Александра Валошина, бившег шефа администрације председника. Листове "Труд" и "Аргументи и факти" контролише Промсвјаз банк, а неки од последњих светионика у даљини јесу независне издавачке групе Чељабински рабочи, Алта-прес и Медија, у Јакутији.

Израз апатије јавности

Говорећи о слободи штампе, председник Путин је недавно поносно указао да у Русији има чак 53.000 различитих издања, те – да држава чак и жели (а порука је да она то не жели), технички не би била у стању да све те листове контролише.

Ствар је у томе што за контролом нема више ни потребе, одговорили су новинари. Највећи део тог дневно штампаног папира одавно већ, политички гледано, није више вредан пажње.

Посматрачи ситуације у медијима (рецимо, Андреј Рихтер, директор Института за политику медија и закона, у Москви) сматрају да пребег штампе из поља политике у поље забаве изражава растућу апатију јавности (читалачке публике).

"Не могу да верујем да у Москви и региону Москве нема 650.000 интелигентних људи којима је потребан један квалитетан лист", сматра аналитичар медија Александар Панкин.