Baroni ruske štampe

Profesionalcima ruske štampe iznebuha su nedavno servirane dve senzacije. Prva se tiče milijardera Romana Abramoviča, koji je, posle ulaganja u naftu, engleski fudbal i ruski čelik, mimo svih očekivanja, sada pokazao i interes za novine. Želi da kupi "Komersant". Slučajno ili ne, po pretežnom mišljenju novinara, još poslednji nezavisni dnevnik na ruskom jeziku.

Druga novost jeste da i Mihail Gorbačov želi jedne novine. Bivši gensek, predsednik SSSR-a i autor "glasnosti i perestrojke" ušao je sa deset odsto udela u "Novuju gazetu", zajedno s milijarderom Aleksandrom Lebedevom. Lebedev je kupio preostalo do 49 procenata – koliko prodaju novinari vlasnici većinskog dela, ali u finansijskim nevoljama.

Gorbačovljev slučaj je izazvao simpatije. Kupac i njegov prijatelj ulažu u list, navodno poneti interesom "glasnosti" i željom da "Gazeta" preživi. Naprotiv, Abramovičev dolazak na tržište pobuđuje nervozne reakcije. U štampi nema velikog profita. Ako jedan osvedočeni prijatelj Kremlja ipak kupuje, to znači da kupuje ne zbog dobiti, nego iz političkih razloga. Recimo – da malo pomogne vlastima uoči nailazećih izbora.

"Gasprom" i novine

Pojava Abramoviča na tržištu štampe aktuelizovala je priču o "glasnosti" po meri Kremlja. Vlast je lišena potrebe da, kao u stara vremena, interveniše u štampi kaznama ili zabranama. Njeni moćni prijatelji bogataši, privatnici ili državne korporacije, preuzeli su sada taj posao na sebe. Samocenzura navodi urednike da se sami ponašaju "kako valja", te se oni na svojim stranicama drže uglavnom "bezbedne zone", s vestima o kriminalu i tzv. zabavnim temama.

Nekadašnja sovjetska ruska štampa živnula je u poslednjim trenucima SSSR-a, poneta politikom "glasnosti" (javnosti) Gorbačova. Međutim, brzo su usledile dramatične promene. Godine 2001, kupljena parama "Gasproma", pala je najpre "Sevodnja" – vodeći list medija u vlasništvu izbeglog milionera Gusinskog.

Čim je kupljen, list je ućutao, kao i nedeljnik "Itogi", čije je prethodno uredništvo odmah ostalo bez posla.

Liberalna "Obščaja gazeta" završila je 2002. kod jednog peterburškog magnata, u čijim rukama je i izdahnula, ali pod naslovom "Konzervator". "Moskovske novosti" i "Novije izvestija" takođe su promenili vlasnike – i sadržaj, pobegavši u zabavu i pohvale tekućoj politici.

"Izvestija", list koji je, svojom uravnoteženošću i dobrim pisanjem, uspevao da se izdvoji čak i iz sivila sovjetske uniformnosti, dopao je bio u vlasništvo tajkuna Potanjina, a onda je završio u rukama "Gasprom medija". Nekadašnje svetlo jedro ruske žurnalistike plovi danas po senzacijama tzv. žute štampe, kloneći se, kao i drugi, opasnih iskušenja politike.

"Komsomolskaja pravda", s tiražom od osam i po miliona primeraka, završiće, po svim izgledima, takođe kod "Gasprom medija". Pojedini listovi Berezovskog, "Gazeta" i "Vremja novosti", prešli su u vlasništvo Metalurškog kombinata (i bogataša Lisina) u Novolipecku, odnosno Aleksandra Valošina, bivšeg šefa administracije predsednika. Listove "Trud" i "Argumenti i fakti" kontroliše Promsvjaz bank, a neki od poslednjih svetionika u daljini jesu nezavisne izdavačke grupe Čeljabinski raboči, Alta-pres i Medija, u Jakutiji.

Izraz apatije javnosti

Govoreći o slobodi štampe, predsednik Putin je nedavno ponosno ukazao da u Rusiji ima čak 53.000 različitih izdanja, te – da država čak i želi (a poruka je da ona to ne želi), tehnički ne bi bila u stanju da sve te listove kontroliše.

Stvar je u tome što za kontrolom nema više ni potrebe, odgovorili su novinari. Najveći deo tog dnevno štampanog papira odavno već, politički gledano, nije više vredan pažnje.

Posmatrači situacije u medijima (recimo, Andrej Rihter, direktor Instituta za politiku medija i zakona, u Moskvi) smatraju da prebeg štampe iz polja politike u polje zabave izražava rastuću apatiju javnosti (čitalačke publike).

"Ne mogu da verujem da u Moskvi i regionu Moskve nema 650.000 inteligentnih ljudi kojima je potreban jedan kvalitetan list", smatra analitičar medija Aleksandar Pankin.