Холивудска вакцина

Да би вам „звезде” показале наклоност потребно је да вас стрефи несрећа која превазилази шокантне призоре из њихових филмова и спотова – коментаришу циници недавни наступ мноштва блиставих светских уметника у прилог пострадалима од земљотреса на Хаитију. Али, тај хуманитарни спектакл заслужује свеколика признања, а не заједљивост, за исказану ванредну мобилизацијску моћ у пружању помоћи унесрећенима. „Нада за Хаити сада”, могла се, уједно, доживети и као сценско обликовање „карике која недостаје” у савременој еволуцији. Као – ванредно благотворна веза међу крајностима, као што су моћ и немоћ, богатство и сиромаштво, слава и занемареност…

Кад су егоцентричности и ексцентричности из „фабрике снова” могле да се здруже у акцији из које корист (више од 60 милиона долара у телефонским позивима, плус приход од интернетске продаје снимка спектакла као хита) иде другима (Хаићанима), зар сличну спремност не би могли да испоље и они којима је у опису радног места – тимско деловање у општем интересу, поготову кад је он претрпео катастрофално разарање? Не можете нас поредити с „ликовима” какви су Џорџ Клуни, Боно, Брус Спрингстин, Мадона, Џулија Робертс, Ријана, Хали Бери, Шакира, Стивен Спилберг, Дензел Вошингтон и остали из „сазвежђа” за помоћ Хаитију – одговориће, махом, функционери од којих поданици очекују потезе за ублажавање економске кризе, чија су продужена дејства однела, директно и посредно, више живота од било ког једноструког, ма колико катастрофалног, удара.

Поређење је, ипак, могућно. Политичари су на малим екранима и у најгледанијим емисијама, бар исто онолико колико и глумци и певачи, али ипак прилично ретко постају љубимци маса. Такав несклад лидери и чиновници углавном објашњавају „природом свог посла”, то јест да су „изабрани да би доносили и непопуларне одлуке”.

Проблем је, чини се, сложенији. Најновија акција „звезда” успела је на начин који често недостаје политичарима. Покренута је, у ванредној ситуацији, с јасно одређеним циљем, који је чак и премашен у садејству врхунских мајстора разноврсне комуникације и масе жељне да искажу саосећајност, при чему су „извођачи радова” одабрани по професионалном критеријуму и хуманитарној склоности, а не по политичкој и линији „ја теби, ти мени”.

Догађаји – анкете, демонстрације и избори – широм света показују да су грађани најнезадовољнији баш изостанком тих квалитета на политичком и економском пољу. Често, кажу, нема ни јасног циља ни тима дораслог искушењима, пошто се на руководеће положаје истурају и кадрови који су допринели избијању кризе или они који су се истакли само као страначки финансијери.

Истраживање је и у САД показало да је до критичне тачке нарасло неповерење у институције. Чак 70 одсто испитаника телевизије Ен-Би-Си и дневника „Волстрит џорнал” рекло је да „власти не раде добро”, а 58 процената је оценило да се њихова земља „креће у погрешном правцу”. Изузетак је, ипак, председник Барак Обама, који ужива натполовичну подршку (52 одсто), па му је тим лакше било да у поруци нацији осуди странчарење у коме се не води довољно рачуна о грађанима, што онда „повећава неповерење у владу”. А и себи је пребацио – да (иако врстан реторичар) није био довољно јасан у објашњавању стратегије.

Још су веће нејасноће код слабијих оратора и слабијих система. Мало ко „обичан” може да разуме, изгледа, реферате по којима се већ излази из привредне рецесије али да ће незапосленост још расти и да су неопходна нова одрицања средњих и нижих слојева, док се приходи вишег сталежа повећавају, а тако и социјалне разлике.

Ни на глобалном плану стање није боље. На пример, низ земаља шаље захтеве за обуставу испорука вакцине против „новог грипа”, јер је слаб одзив за њено убризгавање, а и болест се није распламсала онолико колико се службено предвиђало. Са разних страна се упућују примедбе и Светској здравственој организацији – да је пандемију прогласила „олако” и можда под утицајем фармацеутских гиганата, што она пориче.

Боље би прошло ушприцавање најновије холивудске „вакцине”. Коктела атрактивности и уверљивости.

После низа изневерених изборних обећања и усред системске кризе, грађани имају још мање разлога да аутоматски верују саветима одозго. Преиспитивањима подлеже и уважено гесло демократских и тржишних уређења – „једнакост могућности”, произлази из написа тандема аутора у лондонском „Гардијану”. Констатују, уз остало, да је управо неделикатном применом тог принципа дошло до рекордног увећања – неједнакости. „Од глобализације шанси дошли смо до глобализације проблема”, оценио је Клаус Шваб, оснивач и извршни директор Светског економског форума у Давосу. Залажући се за нове облике међународне сарадње, он је у мадридском „Паису” у узроке кризе убројао и „негирање непријатних истина”, а у методе за излазак из ње и „унапређење правичности”.

У ванредним изазовима, какви су сада, „убиће нас политика која функционише као да је ситуација редовна”, упозорава утицајни колумниста „Њујорк тајмса” Томас Фридман. Као да и он препоручује лидерима да приме поменуту холивудску „вакцину”: против пандемије „вируса” НАЗАД – недостатка атрактивности за антикризну делотворност.