Велики и мали

СВИ ОПТУЖЕНИ СУ ЛЕПИ, рекао је својевремено у роману "Процес" Франц Кафка. И за Насера Орића би се могло слично рећи, лепо је изгледао и лепо се смешкао приликом читања пресуде у хашком трибуналу: две године затвора због злочина над српским цивилима из околних села око Сребренице током 1992-1993. Тада је тамо убијено око 3.500 Срба. Кажу, оптужница је била тако састављена да није ни могао да добије више. Шта ћемо сада са "командним ланцем", где је он у овом случају? Нису ли у БиХ, па и на Балкану по неком правилу велике рибе биле управо оне мале, регионални и сеоски шефови који су одлучивали о животу или смрти?

Одмах после одласка Орића из Хага, пред трибуналом се као присилно доведени сведок појавила некадашња председница РС Биљана Плавшић. Осуђена на 11 година затвора, а није командовала никаквим војним јединицама и током рата у БиХ бавила се искључиво хуманитарним активностима. Али, пре изрицања казне и поред великог притиска хашких тужитеља одбила је да оптужи у Хагу било ког другог, прихватила је да је крива јер није била физички у стању да издржи мучан и дуг процес.

Две године за лепог и младог Насера и 11 година за Биљану која је напунила 76 година, то је та правда у Хагу. Шта ћемо, када је некадашња новинарка, која се својевремено у "Монду" залагала да се Кустуричин филм "Андерграунд" забрани по основу ембарга против Југославије јер је један од копродуцената била тв Србије, дакле та је дама касније постала и представница за штампу хашког трибунала. И то је Хаг...

ДРЖАВНИ ПОДСЕКРЕТАР САД Николас Бернс у интервјуу за Би-Би-Си одбацио је захтеве Москве да се преговори око Космета не орочавају и да решење за Космет буде универзално. Бернс је том приликом рекао "да је на Косову вођен велики међународни рат, да су се ту десили неки од најгорих ратних злочина у Европи, да је то био дивљачки рат 1999. године и да је Милошевић покушао да етнички очисти милион људи, и да га је НАТО у томе спречио". По Бернсу испада да је агресија на Југославију 1999. била рат за право и хуманизам! Не заборавимо да Савет безбедности УН, једино тело које има овлашћење заједнице народа да одлучује о рату и миру, није одобрио ту операцију. То је било кршење Повеље УН, а многи западни новинари данас признају да је хуманитарна катастрофа на Космету наступила тек после почетка бомбардовања.

Чак ни амерички Конгрес није одобрио употребу силе против Југославије 1999. године. Порука тог рата за све сепаратисте света гласи: лати се оружја, насиље се исплати, ако добро одиграш својим картама могуће је да Американци добију за тебе и твоју битку. Трик је давно испробан још у првом заливском рату: становништво се примора да бира између вође и рата. Свако ко је против друге варијанте, аутоматски се проглашава присталицом прве. Просвећени пацифизам у име којег ће се бомбардовати нека земља да се тамошње жене ослободе вела, или нахране избеглице? Као да не постоји ништа треће. Мирно решење!

Лоша историја води лошој политици. Када и ако једног дана Космет евентуално буде одузет Србији, Срби ће га и даље сматрати колевком своје нације. Циници би рекли да се у колевци не може вечно остати, али ће у том случају остати огорчена и увређена Србија са врло израженим осећањем жртве. Друге земље око Србије, Црна Гора, Македонија и Албанија банкротираће, а САД и ЕУ мораће да се доста потруде да из тог хаоса створе нови балкански поредак.

НА ПАРЛАМЕНТАРНИМ ИЗБОРИМА у Македонији победила је опозициона коалиција "За бољу Македонију", коју предводи странка ВМРО-ДПМНЕ. Неће јој бити лако на власти, јер се налази у стратешкој клопци још од 1999. када је управо она НАТО-у ставила на располагање територију Македоније за наступање његових снага у рату против Југославије. Но, сада се у Македонији понавља косметски сценарио и западна Македонија могла би да постане нова цигла у зидању велике Албаније. Јер, споразум из Охрида напетост у међунационалним односима није неутралисао, већ ју је само институционализовао. Врхунац националне кризе тек предстоји, а у пољу напетости између националних претензија и зависности од Запада не живи се нарочито угодно. Годинама Македонцима заиста није било лако. Грци су их оптуживали за крађу имена државе, као и за претензије на целокупно македонско културно-историјско наслеђе. Због тога на међународном плану Македонија мора и даље да наступа под ознаком Бивша Југословенска Република Македонија (БЈРМ). Дакле, њено садашње постојање признаје се само кроз њено раније постојање. Односно, постојећа Македонија, заправо, не постоји, а она која више не постоји, заправо, и даље постоји. Да је било по Грцима, вероватно би добила име "Бивша југословенска република број 5".