Јавно бичевање или затвор

Од нашег дописника 
Осло,  јануара – Тортура тура или затворска ћелија? Шта је тежа казна за криминалце? Шта би обичан човек одабрао да се којим случајем нађе у (не)прилици да бира – бичевање или боравак иза зидина затвора.

Замислите себе у следећој ситуацији: опљачкали сте локалну пошту у крају, није била нека велика сума, али сте узгред одвалили једну васпитну нервозној службеници која је за шалтером оклевала да преда готовину. Суд налази да сте криви и казни вас на пет година. Намргођени судија, према слову закона, нуди вам да бирате – пита вас хоћете ли иза решетака да одслужите казну или сте за бржу и краћу варијанту. Да примите 100 удараца бичем по леђима и делу тела где леђа губе часно име. Казна ће се извршити јавно, на „Тргу палих бораца”, пред родбином, пријатељима, знатижељном светином. Ко зна какве сте среће, можда баш тога дана „џелат”, назовимо га бичевалац, има тешку руку и баш је бесан што мора да бије за мале паре док сте се ви дрзнули да се обогатите и хоћете хлеба без мотике.

Када се нађу у тако тешкој животној дилеми, када морају да изаберу између два зла, Норвежани тада обично кажу како се налазе пред избором – куга или колера. За норвешког професора савремене историје Еспена Шонинга ова енигма је решива и он предлаже јавно бичевање.

„Батинање је хуманије, поштеније и отвореније од робијања”, сматра Шонинг. Као професор Универзитета у Ослу и стручњак из области кривичних санкција, Еспен Шонинг затражио је недавно да се у норвешке законе и прописе уврсти право осуђеника на лакша кривична дела да бирају између затвора и јавног бичевања.

„Дајте држави бич. Нека казна буде кратка и брутална. И идемо даље, ствар је тиме завршена. То је далеко хуманија казна од затвора који такође ствара бол и патње код робијаша, али се затвор сматра хуманијом казном”, објашњава професор Шонинг и додаје да је затворска ћелија заправо само једна врста мимикрије, начин да сакријете патње тако да оне не буду непријатне за гледање са стране. „Бичевање је конструктивнија и разумнија казна за криминалце који имају фамилију. На крају крајева”, закључује аутор ове необичне идеје, „затвор само мрцвари људе.”

У управи затвора у Ослу прихватају идеју контроверзног професора као добру и предлажу да се о бичевању као алтернативи поведе дубока и озбиљна јавна дебата.

„Бичевање је болна али брза казна. Ту нема мучења и мрцварења људи као у затвору. Шта ми имамо од затвора када већина криминалаца после издржане казне опет почиње по старом, опет се враћају криминалу. Затвор не поправља људе. Само трошимо време и паре”, готово је резигниран Кнут Ерик Ренинген, задужен за јавност у име затвора у Ослу.

Генерални секретар норвешког Амнести интернешенела Јон Педер Егенес сматра да се бичевање третира као тортура у демократским и цивилизованим земљама и у супротности је са људским правима. Такав начин кажњавања људи за нека почињена недела практикују у земљама где су веома утицајни шеријатски закони попут Ирана, Судана, Саудијске Арабије...

Они који су категорички против намере професора Шонинга да се у кривични закон уведе „бич као батина која је из раја изашла” подсећају на недопустиве и савременом човеку несхватљиве методе тортуре у исламским фундаменталистичким земљама. У неким градовима Индонезије улицама патролира верска полиција која контролише муслиманке да ли су „пристојно обучене”, кажњава оне које ухвати да носе тесне фармерке или шортсеве.

„Модна полиција” веома је ригорозна и у Судану. Параграф 152 суданског кривичног законика каже да ће се са 40 удараца бичем казнити онај ко се народу покаже у непристојној одећи. У Саудијској Арабији недавно је једна тринаестогодишња девојчица сурово кажњена пред очима свих њених школских другова – са 90 удараца бичем зато што је у школу понела мобилни телефон.

Норвешки држављанин пореклом из Ирака Маманд Маманди (39) отишао је у посету фамилији на северу Ирака где га је полиција ухапсила због две флаше пива пронађене у његовом ауту. Мамандија су испрашили по туру и леђима са 130 удараца бичем. Зато што је купио пиво добио је 30 батина, са 50 удараца бичем кажњен је јер је пио, а исту „порцију” батина заслужио је и зато што је пиво возио у колима.

Маманди каже да је због три греха јединствена казна батинања изведена електричним каблом. „Био сам наг. Ужасно ме је болело. Четири недеље готово нисам могао да једем и спавам. Да сам могао да бирам, изабрао бих затвор”, жали се норвешким медијима Маманд Маманди.

Тур Лилеховде, у име владајуће Радничке партије, казао је да званичне власти осуђују такво кажњавање у исламским земљама и отуда бичевање није апсолутно прихватљиво за друштво какво је Норвешка. Уосталом, иронично ће Лилеховде, кога ћемо узети да бичује људе. Хоћемо ли за „крвнике узети оне што стоје у реду у бироу за запошљавање”.

Андре Октај Дал, активиста десничарске партије, кратко је казао да ће само „садомазохисти бити задовољни бичевањем”.

Обрео сам се један дан у таксију. Шофер странац, ортодоксни муслиман, одмах ми је то дао до знања. Деловао је више него задовољно – седи у „мерцедесу Е класе” у коме сија као у „боингу”, добро зарађује, до јуче је гладовао, а и једва је живу главу извукао и побегао за Норвешку.

„Норвешка је идеална земља”, започиње он упућен у све и свја као и сви таксисти света. „Имамо све – закон, ред, мир, правда, све то још увијено добрим стандардом. Али – недостаје једна ствар.”

„Шта”, тргнем се, очекујући сад да ће глобално да удари по клими, да се пожали на хладноћу.

„Фали још бичевање!”