Javno bičevanje ili zatvor

Od našeg dopisnika 
Oslo,  januara – Tortura tura ili zatvorska ćelija? Šta je teža kazna za kriminalce? Šta bi običan čovek odabrao da se kojim slučajem nađe u (ne)prilici da bira – bičevanje ili boravak iza zidina zatvora.

Zamislite sebe u sledećoj situaciji: opljačkali ste lokalnu poštu u kraju, nije bila neka velika suma, ali ste uzgred odvalili jednu vaspitnu nervoznoj službenici koja je za šalterom oklevala da preda gotovinu. Sud nalazi da ste krivi i kazni vas na pet godina. Namrgođeni sudija, prema slovu zakona, nudi vam da birate – pita vas hoćete li iza rešetaka da odslužite kaznu ili ste za bržu i kraću varijantu. Da primite 100 udaraca bičem po leđima i delu tela gde leđa gube časno ime. Kazna će se izvršiti javno, na „Trgu palih boraca”, pred rodbinom, prijateljima, znatiželjnom svetinom. Ko zna kakve ste sreće, možda baš toga dana „dželat”, nazovimo ga bičevalac, ima tešku ruku i baš je besan što mora da bije za male pare dok ste se vi drznuli da se obogatite i hoćete hleba bez motike.

Kada se nađu u tako teškoj životnoj dilemi, kada moraju da izaberu između dva zla, Norvežani tada obično kažu kako se nalaze pred izborom – kuga ili kolera. Za norveškog profesora savremene istorije Espena Šoninga ova enigma je rešiva i on predlaže javno bičevanje.

„Batinanje je humanije, poštenije i otvorenije od robijanja”, smatra Šoning. Kao profesor Univerziteta u Oslu i stručnjak iz oblasti krivičnih sankcija, Espen Šoning zatražio je nedavno da se u norveške zakone i propise uvrsti pravo osuđenika na lakša krivična dela da biraju između zatvora i javnog bičevanja.

„Dajte državi bič. Neka kazna bude kratka i brutalna. I idemo dalje, stvar je time završena. To je daleko humanija kazna od zatvora koji takođe stvara bol i patnje kod robijaša, ali se zatvor smatra humanijom kaznom”, objašnjava profesor Šoning i dodaje da je zatvorska ćelija zapravo samo jedna vrsta mimikrije, način da sakrijete patnje tako da one ne budu neprijatne za gledanje sa strane. „Bičevanje je konstruktivnija i razumnija kazna za kriminalce koji imaju familiju. Na kraju krajeva”, zaključuje autor ove neobične ideje, „zatvor samo mrcvari ljude.”

U upravi zatvora u Oslu prihvataju ideju kontroverznog profesora kao dobru i predlažu da se o bičevanju kao alternativi povede duboka i ozbiljna javna debata.

„Bičevanje je bolna ali brza kazna. Tu nema mučenja i mrcvarenja ljudi kao u zatvoru. Šta mi imamo od zatvora kada većina kriminalaca posle izdržane kazne opet počinje po starom, opet se vraćaju kriminalu. Zatvor ne popravlja ljude. Samo trošimo vreme i pare”, gotovo je rezigniran Knut Erik Reningen, zadužen za javnost u ime zatvora u Oslu.

Generalni sekretar norveškog Amnesti internešenela Jon Peder Egenes smatra da se bičevanje tretira kao tortura u demokratskim i civilizovanim zemljama i u suprotnosti je sa ljudskim pravima. Takav način kažnjavanja ljudi za neka počinjena nedela praktikuju u zemljama gde su veoma uticajni šerijatski zakoni poput Irana, Sudana, Saudijske Arabije...

Oni koji su kategorički protiv namere profesora Šoninga da se u krivični zakon uvede „bič kao batina koja je iz raja izašla” podsećaju na nedopustive i savremenom čoveku neshvatljive metode torture u islamskim fundamentalističkim zemljama. U nekim gradovima Indonezije ulicama patrolira verska policija koja kontroliše muslimanke da li su „pristojno obučene”, kažnjava one koje uhvati da nose tesne farmerke ili šortseve.

„Modna policija” veoma je rigorozna i u Sudanu. Paragraf 152 sudanskog krivičnog zakonika kaže da će se sa 40 udaraca bičem kazniti onaj ko se narodu pokaže u nepristojnoj odeći. U Saudijskoj Arabiji nedavno je jedna trinaestogodišnja devojčica surovo kažnjena pred očima svih njenih školskih drugova – sa 90 udaraca bičem zato što je u školu ponela mobilni telefon.

Norveški državljanin poreklom iz Iraka Mamand Mamandi (39) otišao je u posetu familiji na severu Iraka gde ga je policija uhapsila zbog dve flaše piva pronađene u njegovom autu. Mamandija su isprašili po turu i leđima sa 130 udaraca bičem. Zato što je kupio pivo dobio je 30 batina, sa 50 udaraca bičem kažnjen je jer je pio, a istu „porciju” batina zaslužio je i zato što je pivo vozio u kolima.

Mamandi kaže da je zbog tri greha jedinstvena kazna batinanja izvedena električnim kablom. „Bio sam nag. Užasno me je bolelo. Četiri nedelje gotovo nisam mogao da jedem i spavam. Da sam mogao da biram, izabrao bih zatvor”, žali se norveškim medijima Mamand Mamandi.

Tur Lilehovde, u ime vladajuće Radničke partije, kazao je da zvanične vlasti osuđuju takvo kažnjavanje u islamskim zemljama i otuda bičevanje nije apsolutno prihvatljivo za društvo kakvo je Norveška. Uostalom, ironično će Lilehovde, koga ćemo uzeti da bičuje ljude. Hoćemo li za „krvnike uzeti one što stoje u redu u birou za zapošljavanje”.

Andre Oktaj Dal, aktivista desničarske partije, kratko je kazao da će samo „sadomazohisti biti zadovoljni bičevanjem”.

Obreo sam se jedan dan u taksiju. Šofer stranac, ortodoksni musliman, odmah mi je to dao do znanja. Delovao je više nego zadovoljno – sedi u „mercedesu E klase” u kome sija kao u „boingu”, dobro zarađuje, do juče je gladovao, a i jedva je živu glavu izvukao i pobegao za Norvešku.

„Norveška je idealna zemlja”, započinje on upućen u sve i svja kao i svi taksisti sveta. „Imamo sve – zakon, red, mir, pravda, sve to još uvijeno dobrim standardom. Ali – nedostaje jedna stvar.”

„Šta”, trgnem se, očekujući sad da će globalno da udari po klimi, da se požali na hladnoću.

„Fali još bičevanje!”