Новац звецка јаче од оружја

Пут дописника „Политике” може да се, и нехотице, испостави као – ономатопеја најнеобичније а сада најважније глобалне игре. Извештавао сам подуже, наиме, из Пекинга па из Вашингтона, а веза међу њима је израсла у однос коме елитни стратези махом предвиђају да ће бити главно обележје 21. века, и као дует и као дуел.

Искуство стечено у те две престонице нагони ме на помисао, уз остало, да је њихово прожимање јаче од актуелности у виду вести дана, што је статус који је добило најновије затезање две силе око – Тајвана. Тачније, око најављене – 6,4 милијарде долара вредне – америчке испоруке војног арсенала острву које управља самим собом, док га међународно право третира као део Кине, а она као побуњену провинцију.

Спор може да изгледа врло подесан за рат. Суперсила наоружава „отпаднички” – у сецесионистичком или у циљу да се матици наметне систем са архипелага – део растуће силе: где ћеш боље прилике за велики оружани сукоб, можда чак већи од протутњалих светских ратова?

Али новац звецка јаче од оружја. Између Америке и Кине поодавно је склопљен стратешки „брак из рачуна” који је, као и приватни, пројектован да у њему не дође до експлозије ни љубави ни мржње, а да се постигне „бум” обостране вајде.

Говори се чак да им је веза толико јака да ће се усмеравање света, упркос декларацијама о неопходности размножавања центара одлучивања, свести опет на биполарност, на само њих две, које већ неки етикетирају као „групу 2” (Г-2), дајући јој већи практични значај него Г-8 (најмоћнијих земаља, без Кине) или Г-20 (спој традиционалних и сила у узлету). Иако замишљена Г-2 подсећа на идеолошки супротстављени пар у хладном рату (Запад–Исток), од њега се разликује толико да би се однос унутар ње могао назвати као „конфронтација кооперација” или „кооперација конфронтација”.

Америка и Кина су се, наиме, толико испреплетале да личе на сијамске близанце. Тешко им је да се одрже тако међузависни, али им је и ризичан подухват за раздвајање.

Никад (до недавног увида) нисмо ни замишљали, а камоли видели нешто слично: прожетост једине суперсиле и водеће силе капитализма с једином преосталом силом комунизма (бар по томе што је у њој гарантована власт Комунистичке партије). Ствари су се искомпликовале толико да сада опозиција у Америци оптужује председника Барака Обаму за примену „комунистичких мера”, а може се наслутити (у недостатку информација) да и „стриктни комунисти” у Кини критикују своје руководство за „повлађивање капитализму”.

Окрени-обрни, тек: први пут у историји, устројства „пролетера” и „буржуја” сарађују нормално, на дужи рок. Толико да обе стране имају све више – „оних других”.

Тренутно, Кини то више одговара. По досетки њеног својевременог творца реформи Денг Сјаопинга, продубљена социјална раслојавања објашњавају се само као епизоду у телевизијској серији: „Прво ће се обогатити мали, а онда све већи број нас, да бисмо једног дана (који се сада не може назрети) сви постали имућни” (што је стање које никад није било).

Није ни Америка незадовољна, бар не толико колико је забринута. Прилив јевтине робе из „азијског гиганта” олакшавао јој је одржавање социјалног мира, али се нашла у процепу: како да свој модел другима препоручује као „најмодернији и најдемократскији” кад умногоме зависи од симбиозе с комунистичким режимом, где је „радна снага толико мало плаћена да би то могло да се подведе под категорије недопустиве експлоатације и пренебрегавање људских права”.

Рекордни суфицит Кине у трговини са Америком и рекордно пекиншко поседовање обвезница вашингтонског дуга, такође су без преседана. Престаните с том праксом и Америка ће кљокнути, препоручују Пекингу заговорници окончања америчке доминације и потоњих „чуда”.

А Кина – неће. Зашто? Зато што је досад примењеним поступком узлетела на светској економској лествици: понајвише у делу где је конкуренција најжешћа – кад сам из ње одлазио (1997) била је 11. а сада је трећа економска сила, с перспективом да кроз две деценије, отприлике, конкурише Америци за прво место.

Уз ривалство иде партнерство. У текућој финансијској кризи, Вашингтону је драгоцено кинеско учешће у ублажавању америчких дуговања, дефицита и берзанских олакости (чиме је потресен безмало цео свет). Пекингу је стало, такође, да потврди исправност свог метода – бољој синхронизованости са силом по којој су се остали дуго а олако „равнали”, па за њом заостајали.

Чему, онда, најновије заоштравање око Тајвана, званично дела – од релативно недавно демократизованог – комунистичке Кине? Аналитичари немају превише недоумица: углавном се слажу у процени да Вашингтон настоји да покаже како није пао у зависност од добре воље Пекинга, и да жели да упозори да ће Америка, ако се оданде не предузму мере за смањивање „трговинског и несклада у погледу универзалних вредности”, узвратити ширењем трговине која убада у најосетљивију тачку Кине – фактички некомплетирани суверенитет.

У суштини, ради се о транзицији без преседана. Суперсила капитализма и парламентарне демократије је дужник јединој сили на чијем је челу КП, која се на власти одржава тако што примењује економске методе капиталиста (под геслом „није важно да ли је мачка црна или бела, важно је да лови мишеве”) да би их надвисила, док они рачунају да ће, тако, комунисти дезавуисати своје говоранције.

Опредељивање осталих се, при том, отежава. Како се између повезаних крајности Америке и Кине искобељати на „трећи пут” – загонетка је, рекло би се, знатно већа и од постојећих ризика поводом „тајванског питања” и од домета дописничког искуства.

Момчило Пантелић

--------------------------------------------------

Агатина препорука

Односе у троуглу Пекинг–Тајпеј–Вашингтон карактеришу стотине и хиљаде милијарди долара, од којих се многима просто заврти у глави. „Кад је у питању велика количина новца, препоручљиво је да се не верује никоме”, записана је сугестија Агате Кристи, списатељке криминалистичких бестселера, где је починилац деликта лик у који, по правилу, читалац најмање сумња.

М. П.